Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

577

заклета сведока. Узмимо сад да је оитужени на основу тих исказа осуђен и убијен а по том се докаже да је један сведок лажно сведочио, да је видео оптуженог како је н. пр. убио евоју жртву, а он то није могао видети пошто није био на том месту. Из овога не можемо извести да је и други сведок лажно сведочио, већ шта више може да се деси да се његов исказ поткрепљује исказима др. сведока, чије сведоџбе по закону не вреде, рецимо због малолетства сведока. Према томе осуђени и убијени не би могао бити осуђен на смрт по исказу овог једног сведока, већ би био пуштен из недостатка доказа. У овом случају изгледа на први мах да би казна талије била потпуно на свом месту и да би по нашем законику, управ по идеји, којујеимао пред очима, требала да се примени. Но ни једно ни друго није тачно, јер § 267 и 268. говоре само о лицу, које је било невино или малу казну заслуживало, па је због лажног исказа сведока на смрт осуђено, а не предвиђа и случај где би оптужени био пуштен из недостатка доказа, те би по томе могло настати питање, који би се законски пропис имао у овом случају применити на лажног сведока? Остаје само један параграф као могућ, а то је § 267. т. 2. I. став, казна која може да буде и сувише блага код законодавства, где постоји теорија слободног убеђења, па би оптужени био осуђен само на основу тог лажног исказа, а сувише строга или чак пеправична за законодавство као наше, где се по једном исказу и ае може изрећи осуда, а где као у наведеном случају постоји јака сумња против оптуженог, да је учинилац дела, за које је један од 2 сведока својом лажном заклетвом припомогао да оптужени буде на смрт осуђен. Из тога се јасно види колико је ово питање о кажњавању сведока према исходу њиховог лажног сведочења незгодно регулисано у нашем законику, где је тачно законом у напред одређена важност исказа сваког сведока и његово дејство. Та незгода огледа се такође још и у томе, што закон чини још неку разлику између тога: да је оптужени малу казну заслуживао па је на смрт осуђен, и тога: да је оптужени заслужпо извесну одређену казну па је добио већу услед лажног сведочења. То би требао да буде случај примене § 65 к. з. о отежавним околностима, које могу да буду доказане било сведоцима, вештацима или писменим исправама. Нпр. кад приватни тужилац својом лажном заклетвом утврди грдно велику штету учињену извршеБРАНИЧ 3 1