Branič

0 НАЈ1АЗАЧУ ИЗГУБЉЕНИХ СТВАРИ.

(§§ 242.-247. ГРАЂ. ЗАКОНИКА).

Право својине врши се, као што је познато, у облику државине. Државпна је фактичка власт на ствари, или још боље, могућност вршења такве фактичке власти. Та могућност, која је услов за државину, па према томе и за вршење својине, може у извесним случајевима да престане постојати, из узрока независних од воље држаоца, гезр. сопственика. Један од таквих узрока престанка државине па дакле и могућности вршења права својине, је губитак ствари. Кад изгубимо једну ствар, ми се налазимо у немогућности, да вршимо фактичку власт над њом, јер немамо државину ствари. Ствар није више у нашој власти. Али, да ли је губитком ствари престало и наше право, које смо имали на ствари? У начелу се може одговорити са не. Знамо да је вршење нрава факултативно и једино од наше воље зависи, хоћемо ли своје право употребити или не. Према томе, само право се не губи услед невршења. У вези с тим, не могу ни трећа лица прибавити на ствари, која нама припада, какво^ ираво против наше воље. Изузетак је застарелост, која нас се овде не тпче. Из свега наведеног излази, да, кад изгубимо ствар, кад смо дакле лишени могућности да на њој вршимо фактичку власт, не значи да је самим тим и ствар за нас потпуно пропала. Наше право својине остаје у важности, јер са губитком ствари ми губимо само државину. Ради тога позитивно право долази нам у помоћ и одређује начпн како ћемо доћи