Branič

Страна 90,

Број 5

' пресуду првостеп. Суда, а Касациони Суд решењем свога II оделења од 26 Септ. 1924 г. бр. 81 59, оснажио је пом. пресуду Апелационог Суда и тиме је дефинитивно расправљен овај предмет. Налазећи да је погрешно решен овај спор, истичемо и ова факта: Продавац живч у задрузи са својим синовима — тужиоцима, који су у времену ове продаје живели о његовом издржавању, јер је Н. био ђак, а К. био у радњи очевој. Према томе кад продавац А. живи у заједници са синовима, који се овде јарљзју као пречи купци, то протест њихоз и благовременссг тога протеста мора се ценити по квнклудентним радњама, аналого случају прогесга у пуној Задрузи (§ 510 граН. зак.), а по принципима одобравања делом из § 532 грађ. зак. Овде пада и обавезна понуда, јер су пречи купци задружни синови и под родитељском влашћу. Даље суд је погрешно решио питање о валути и гозцу. Јер будући извештавање о продаји пада на терет продавца, к/па^ начелно ништа не сме материјално да губи услед прекупне тужбе. Овде је еквиваленат напротив, 15 пута мањи од плаћене вредности. Нека се узме да је место динара цена положена бича у немачким маркама или аусгријским крунама, као онда важећој монети, зар би пречи купац требао имање да добије за 5430 марака, које сада не вреде ни један динар?! Очигледно да је услед рата, као уЈ5 тајо -а, наступила промена у течајној вредности новца, те је, према принципу § 598 грађ. зак. тужилачка страна, кад имање тражи, имала положити еквивалентну вредност, а не само исти број плаћених динара, као цену. Истакнуто је било и питање о накнади штете према продавцу; позивало се у заштигу на продавца, који је био дужан да се стара о регулисању односа са својим синовима (§ 611. грађ. зак.); он се заштите примио и суд је био дужан, по принципима заштите, осудити продавца туженог. А., као заштитника купчевог и као криву страну у спору на трошкове око спора и плаћања штете услед ове евикције, коју представља садања вредност имања. То би било и право, а и целисходно, те да се стане на пут овако несавесним тужбама. Најзад, напомињемо да је купац имања у овом случају спор изгубио само због тога, што је, случајно, овај конкретан случај решаван баш у оном одељењу у коме је већина судија била мишљења иротивног ономе, које заступа већина Опште Седнице Касац. Суда, која је, само на неколико дана пре, сасвим противно овоме, расправила један истоветан случај. Др. Јанићије Јовановнк

Један случај одвођења из § 188. крив. зак. На измаку повлачења у бурној јесени 1915, нађе се Ј. из К. у А. оболео и изнурен до последњег даха. Братство В. га прихвати, однегује и поврати у живот. Сгагш/1 на мушку снагу, Ј. се загледа у сестру својих домаћина — лепу и кршну Ј., представи им се као нежењен и имућан човек, председник општине града К. и власник низа кућа и дућана и из захвалности за учињена добра запроси Ј. Браћа се посаветују и пристану: даду сестру просиоцу и испрате је из куће с њим, да се венчају у К. На дугоме путу Ј. не попусти наваљивањима нестрпљива и насртљива вереника и остаде у ! г §о ш1ас1:а. У К. се огкри превара: Ј. је био сељак осредњ г стаиа, ожењен, у кући му жива и неразведена жена. Његов напор, да у својој кући задржи обе жене, разбио је суревн.иви отпор венчане жене и гнев преварене девојке. Ј. натраг није могла: према обичајима земље и појмовима својих земљака за браћу и родну груду била је изгубљена. По оелобођгњу поднесе тужбу за дело из § 188. крив. зак. и Ј. би изведен пред поротни суд. Једногласном одлуком поротника утврђени су сви елементи преварног одвођења из§ 188. крив. зак. и државни суд осуди Ј. на најтежу казну — 10 година робије, не признајући му ни једну олакшицу с погледом на време извршеног дела, опште стање Отаџбине и злоупотребљено гостопримство. Оделење Касационог Суда поништи одлуку државног суда: с погледом на људску природу Ј. се имала признати олакшица у признању и добром владању. На основу тих примедаба државни суд спусти изречену казну од 10. година на 8 година робије. И ова је пресуда оснажена. Ј. је још на осуди. Ј. је већ три године удата у Т. и у срећном браку налази накнаду за бол и срамоту, што јој их је нанео Ј. из К. Мвх. ДојчиновиН адв.

Спор о наслеђу расправљен по турском закону, који је, пре ослобођења, важио у Јужној Србији. Трајко С. тужио је кумановском првостеп. Суду своју тетку Кату зато: што она полаже право на половину целокупне имовине његовог оца пок, А., који је умро 1900, а који је био