Branič

Број 5.

-Страна 81.

Закон о Главној Контроли ,, пун нетачности и противречности то показује и у пропису чл. 26. тач. 1. по коме се њему у надлежност ставља.и суђење по споровима због накнада штета, које се нађу при прегледу и оних рачуна који подлеже њеном надзору. Преглед ових рачуна треба по чл. 97. да врше надлежне обласне контроле, које подносе тужбе за накнаду штете, не Главној Контроли, већ надлежним редовним судовима — чл. 102. Обласне Контроле нису ни до данас образоване, а до њиховог образовања њихову дужност привремено врши, управо треба да врши, Главна Контрола — чл. 127. те се појављује питање: ко је данас* надлежан за суђење тих спорова због штета, констатованих прегледима рачуна самоуправних вл.сти, установа и корпорација са сталном државном помоћи, прквених и манастирских, извршеним изузетно од стране Главне Контроле. Али пошто Главна Контрола врши редовни преглед државних рачуна само у незнатној мери, а редовзн преглед ових рачуна апсолутно и не врши, то се ово питање појављује само теоријски. Ми налазимо, да су за расправу ових спорова и данас, и кад би Главна Контрола вршита преглед ових рачуна, надлежни редовни судови, јер према чл. 127. Главна Контрола је позвана, да врши само оне дужности, које су додељене обласним контролама, а не и оне, које су додељене редовним судовима. Изузетно „Главна Контрола има право кад год за потребно нађе, да врши преко својих органа непосредно преглед рачуна и материјал власти и установа које подлеже обласној контроли — чл. 105. „Према овоме могло би се схватити, да се надлежност Главне Контроле као рачунског суда изузетно проширује и за расправу спорова због накнаде штете, која се констатује по рачунима, који подлеже њеном надзору. Овзкво тумачење има ослонца у чл. 26. т. 1.покоме Главна Контрола суди и решава све спорове о накнади штете, која се нађе при прегледу рачуна, каса, ствари и материјала, који подлеже — и њеном надзору. Међутим ова одредба о непосредном прегледу рачуна и материјала власти и установе које подлеже обласној контроли донета је првенствено у циљу вршења што потпунијег надзора Главне Контроле над обласним контролама, ради константовања не само исправкости рачуна и материјала, већ, правилности рада обласних контрола, и затим кад се потреба за то нарочито укаже. Зато смо мишљења, да и у овим случајевима расправу тих спорова треба и поред прописа чл. 26. т. 1. поверити редовнихМ судовима, који су по правилу надлежни за расправу свију сличних спорова, јер се одговорна лица по свима, треба да поставе у један исти правни положај, а да не буду подвргнути случајевима, који зависе од

околности -да ли рачуне прегледа Обласна или Главна Контрола. Судска надлежност Главне Контроле ограничена је само на оне спорове, због накнада штета, које се при прегледу државних рачуна утврде и за које се појављују као одговорни само рачунополагачи или наредбодавци, а с њим у вези књиговође контро/.ори и рачуноиспитачи. За остале спорове због накнада штете, које буду при прегледу рачуна утврђене, а појављују се одговорна друга лица. или збсг штета учињених државној каси учињених од рачунополагача и наредбодаваца, али не у овој улози, надлежни су редовни судови. Постоји спорно питање да ли је према чл. 26. закона о Главној Контроли, Главна Контрола надлежна и за суђење оних спорова због накнада штета,за којесу одговорни наредбодавци и рачунополагачи, али које нису константоване прегледом рачуна од стране Главне Контроле, већ каквим актом које административне власти, као што постоји спорно питање ко је позван да иодноси тужбе по овим споровима. У пракси је решено, да је и за суђење ових спорова надлежна Главна Контрола, као што је решено да је и за подношење тужбе по истим надлежно судско оделење Главне Контроле, а не Генерална Дирекција Државног Правобраниоштва. Овакво практично решење даје се комбатирати не само стриктним тумачењем ! рописа закона о Главној Контроли, већ и разлозима, који говоре у прилог редовног судства, а противу Главне Контроле као рачунског суда, нарочито због садањег шеног поступка. Главна Контрола, која као рачунски суд дели своју надлежност са редовним првостепеним судовима, јесте и само првостепени, а не врховни рачунски суд, као што је у Уставу речено. Њене судске одлуке нису извршне, већ подлежу расматрању и оцени врховног Касационог Суда као што подлежу и пресуде редозних првостепених судова само не непосредно, већ пошто претходно буду цењене и од друго-степеног Апелационог Суда. Расматрење одлука Првостепених Судова и од стране Апелационих Судова несумњиво чини бољим редовно судство, јер пружа већу сигурност за правилност судских одлука. Али та већа сигурност не постоји само у томе, што се у редовном судству суди и решава од три суда, састављена од потпуно стручних људи, већ и у самом поступку судском. Поступак редовних Првостепених Судова је јаван и усмен, а иоступак Главне Контроле као рачунског суда је писмен и у ствари спојен. Главна Контрола за пуне три године од ступања овога закона од 3. маја 1922. год. на снагу није извела своју пословну организацију и није прописала свој поступак. за који је она овлашћена — чл. 15, 21, 24, 59, 72, 91. и 108. што заиста чини једно од њених најширих права, које