Branič

Стр. 154.

„БРАНИ Ч"

Број 7. и 8.

била да исто правило важи за оба случаја т. ј. да се сваки основ подозрења може доказивати само разним сведоцима, а да се више основа подозрења не могу доказивати истим сведоцима — и ако законодавац и за овај случај изречно то не тражи — 1 Љ ј еас!ет га1ло 1е§јз, еас1ет 1е§15 сПбробИо. — Налазећи, дакле, поново да се прописи о доказивању основа подозрења разним сведоцима у II и III ставу § 239. кр. п. имају применити и при доказивању основа подозрења сведоцима у опште Скопљ. Апел. Суд остаје при својој пресуди, молећи да се ово питање расправи. Општа Седница К. Суда од 6-1У-1925 г. бр. 1979 усвојила је ове противразлоге и оснажила поменути пресуду Скопљ. Апелац. Суда. Ј-

Један случај примени § 157. каз. зак. — Дело Оцеубиства. Државни тужилац оптужио је суду Б., зато што је напао свога оца и хотично без предумишљаја убио, ударивши га више пута мотком по глави. Првостепени је суд нашао био да у радњи оптуженог стоји дело из § 157. крив. зак. и осудио га на две године робије, признајући му олакшавне околности: добро владање, признање дела, као и изазвано стање. Апелац. је суд нашао: да је ова пресуда првост. суда у свему осталом на закону основана, само је првостеп. суд погрешио што је оптуженоме узео у олакшицу кривице и изазвано стање из тач. 3. § 59. кр. з., која има отпасти, јер је свађа која је претходила убиству, после које је пок. Т. изваливши резу са врата и потрчао оптуженоме Б., само мотив за извршење дела, пошто таквим поступком убијени" није оптуженога раздражио да дело изврши, јер је убијени као отац имао права да оптуженога — свога сина — саветује и грди, када је овај био непослушан. Према овоме Апелациони суд признао је оптуженоме само две олакшавне околности из тач. 4. и 5. § 59. к. з. и осудио га на петнајест година робије. Али је Касациони Суд примедбама свога I одељења поништио горњу пресуду Апелац. Суда, са ових разлога: Смртна казна, која је била предвиђена за дело хотично оцеубиства без предумишљаја, као специалног дела, замењена је

у § 157. каз. зак. — Изменама и допунама од 13. маја 1902. г. — казном робије од 20 година, те је на тај начин престала постојати разлика у погледу казне између овог дела и хотичног убиства без предумишљаја предвиђеног у § 156. I одељ. каз. зак., а родитељски однос између убијенога и кривца престао је бити стварни елеменат за специјалну квалификацију дела. Према оваквом стању ствари потребно је, да Апелациони Суд оцени: да ли при одмеравању казне оптуженоме Б. треба, поред признатих му олакшавних околности, узети у обзир и отежавну околност из тач. 4. § 65. каз. зак. (што је оптужени извршењем овог дела погазио и извесне дужности и обзире према своме оцу), која је пре поменутих законских измена улазила у саму квалификацију дела, а сада, пак, не улази. Јер када се ова отежавна околност узима у обзир при одмеравању казне за дело из § 156 I одељ. извршено напр. од стране мужа према својој жени, онда у толико пре би имало места узети ову отежицу у обзир при одмеравању казне за убиство, које је кривац извршио над својим оцем... Међутим Скопљански Апелац. Суд није усвојио ове примедбе I одељења Касационог Суда, већ је дао следеће противразлоге: Одредба § 157. крив. зак. је јасна. Битан услов за постојање дела из пом. зак. прописа је, да је убијени био родитељ извршиоца дела, те отежици из тач. 4. § 65. каз. зак,, по наређењу Апелационог Суда, нема места. Ова отежица улази у саму квалификацију дела. Укидајући смртну казну, законодавац је задржао и даље § 157. каз. зак. и у њему прописао казну за оцеубиство. Да је законодавац хтео да исти законски пропис потпуно изједначи са прописом § 156.1 одељ. каз. зак. без сумње, да га не би задржао, већ би га својим изменама и допунама, којима је укинуо смртну казну за оцеубиство, потпуно укинуо или пак, изрично назначио да ће се оцеубиство казнити по предидућем законском пропису. Законодавац је дакле учинио извесну разлику између оцеубиства и убиства без предумишљаја, задржавајући пом. § 157. каз зак... Касациони Суд, у Својој Општој Седници, од 14. новем. 1924. г. Бр. 9850, одбацио је горње примедбе свога I одељења, а усвојио наведене противразлоге Апелационог Суда, и прелазећи на главну ствар, нашао је да је пом. пресуда Апелационог