Branič

Број 7. и 8.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 159.

су она наши поданици, укинута у Законодавном Одбору или да иста није њему у уставом одређеном року ни поднета и да према томе она више нема зак. важности. Да је законодавац мислио у чл. 130. Устава, само на решења и уредбе издане од 1. децембра 1918. год. до дана проглашења Видовданског Устава, најбоље се види из списка поднетих уредаба, законод. решења и т. д. Законодавном Одбору на преглед и решење. (Службене Новине 195. година III. 3. септембра 1921. год.). Исто тако у прилог нашег мишљења да уредба од 1861. год. Л? 2444, важи и данас, може послужити и грађански законик са коментаром који је издао г. Др. Л. Марковић. Г. Др. Л. Марковић је издао овај Грађ. законик после проглашења Видовданског Устава и њему је уз §. 99. придодата пом. уредба од 1861. год. Вбр. 2444. Да је пом. уредба као што суд сматра укинута у Законодавном Одбору, г. Д-р Л. Марковић не би имао потребе да је уноси у свој грађ. зак. и после Видовданског Устава. Поменута уредба од 1861. В. ЈУЗ 2444 има своје овлашћење у Уставу од 1838. г. те према томе о њеној легалности не може бити сумње. Законодавна решења и уредбе издане од 1. децембра 1918. год. до дана проглашења Видовданског Устава нису имале уставну основу, те су с тога морале бити упућене Законодавном Одбору на преглед. Близу је памети да је пом. уредба, кад већ нема закона потребнија сада него икада, пошто је услед проширења наше државе наступило и у границама Србије јаче мешање становника разних конфесија и народности. Стога нови Устав није ни могао да укида једну тако потребну уредбу. Штета је што се изгледа странке неће жалити на ово решење, те нам је тако ускраћено мишљење Касације по овоме предмету. Оваква неупућеност суда у наше законодавство произлази отуда, што ми немамо један добро уређен кодекс закона, уредаба и т. д., већ је то све разбацано по разним бројевима „Службених Новина" и извесним правним часописима, тако, да је једном правнику немогуће да држи у евиденцији сва та издања. Ненад Поповнћ.

Испитивање сведока не противи се § 242 грађ. пост. кад се њиховим исказима има да утврди једно фактичко стање, н. пр. да је извршена деоба имања и томе подобно, што се по § 245 грађ. пост. сведоцима може утврђивати. Тужитељка Стана тражила је да суд осуди туженог Крсту да јој уступи спорну земљу пошто јој иста припада по праву наслеђа. Првостепени је суд пресудио: да тужени Крста уступи тужиљи Стани у својину спорно имање, налазећи: да је поднетим решењем неспор. судије тужитељка доказала да је једина наследница пок. Богосава; а извршном пресудом изборног суда доказала ла је спорна половина њиве својина пок. Богосава, односно његовог наследника. Што се тиче поравнања, које је тужени поднео као доказ да је спорно имање његово, прв. суд је нашао да је оно без вредности, јер је истим поравњењем пок. Петар отуђио не своје, већ имање свога оца пок. Богосава, без овлашћења и пристанка његовог, те да је према томе тужени дужан да тужитељки уступи спорно имање у својину на основу § 218 и 219 грађ. зак. и законод. тумачења од 24. јуна 1849 г. ВЈУЗ 739; и најзад да позивању туженог на сведоке, да би доказао постојање деобе између пок. Петра и пок. Богосава, нема места у смислу § 242 грађ. пост. Београдски апелациони суд одобрио је овакву одлуку првостепеног суда; али је Касац. суд примедбама својим од З1.марта 1924 г. Бр. 3084 поништио пресуду апелац. суда са ових разлога: Погрешио је апелац. суд, што је, одобравајући пресуду првост. суда, усвојио разлоге првостепене пресуде, и у својој пресуди узео, да по § 242 грађ. пост. нема места испиту сведока, на које се је тужени позвао на белешкама под Бр. 636 и 4451 за доказ да је раније у години 1911. извршена деоба између пок. Богосава, оца тужитељкиног и сина му Петра, и да је при тој деоби спорна земља — пола њиве, припала на део Петру. Јер, у овом случају, испитивање ових сведока не би се противило пропису § 242 грађан. пост., а то по томе разлогу, што би се тим сведоцима имало да утврди једно фактично стање да је извршена деоба између пом. Богосава и сина му Петра, а по пропису § 245 грађ. пост. овакво фактичко стање може се сведоцима утврђивати. Ово у толико пре што апелациони и првостеп. суд нетачно узи-