Branič

Стр. 160.

„Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

мају да се поднетим преписом решења неспорног судије утврђује, да је тужитељица наследила и спорну земљу, јер се из овога преписа решења не види да ли је по смрти Богосављевој пописана у његову мчсу и та спорна земља, или је тужитељици припало у наслеђе друго какво имање и које и по томе није искључена могућност, да је спорна њива раније била подељена, као што то тужена страна наводи, и при тој деоби уступљена Петру сину Богосављевом, што је требало извидети и у том циљу испитати и сведоке на које се тужени позивао ради утврђења тог факта: да је деоба извршена, пошто од оцене тог питања, да ли је деоба извршена или не, зависи и пресуђење спора. Београдски апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је остао при својој пресуди, са ових разлога: Сведоци на које се тужени позвао да би утврдио ранију деобу између пок. Петра од кога је спорно имање купио и овога оца, пок. Богосава — имали би у ствари, да доказују: да је пок. Богосав за свога живота, оделио један део свога имања и поклонио га своме сину пок. Петру т. ј. дао му у својину тако да њиме може слободно располагати. Дакле сведоци би имали да утврде да је између пок. Богосава и његовог сина пок. Петра закључен уговор о поклону којим је конституисана својина пок. Петра на једном делу очевог имања. Јер само таква „деоба" којим је пок. Петар постао сопственик спорног имања, може користити туженоме, да би доказао своју сопственост, засновану на куповини овога имања од пок. Петра као ранијег сопственика. Тужени Крста, позивајући се на сведоке, није изнео да ће ови сведоци потврдити све ове чињенице, т. ј. изјаву воље пок. Богосава да своме сину пок. Петру, поклања један део свог имања и преноси му у својину, као и то да је Петар овај поклон примио, те да је на таквој сагласности воља заснована својина пок. Петра на томе делу имања, већ је тужени сасвим сумарно навео да ти сведоии знају да је деоба извршена. А то није довољно, јер се, према наведеном, „деоба" не појављује као чисто фактичко питање. Ти сведоци могли би знати да је пок. Петар за живота свога оца тај део имања држао и обделавао, али тиме не би било доказано, да је он и својину имао, јер би могуће било, да му је отац дао имање на уживање или чак само на управу и обделавање. Деоба је, дакле, последица једнога уговора, овде уговора о поклону непокретности као што је предаја покретне

сшвари последица уговора о куповини или поклону, или као што је давање новца последица уговора о зајму и т. д. И као што се ови уговори по § 242 грађ. пост. не могу сведоцима доказивати, ако је предмет уговора по вредности већи до 200 дин., тако се ни овај уговор о поклону не може на тај начин доказивати, јер му вредност прелази означену суму, већ само писменом исправом. А овај случај не спада у изузетке, које наводи § 245 а. тач. 1., јер се у истом пропису даље објашњава под а), б) и в), из каквих послова треба обавеза да произлази под којим ненормалним околностима треба да су уговори закључени, да би се изузетак од општрг правила у погледу доказа имао учинити; док се, међутим овакав случај, који је овде у питању тамо нигде не помиње, нити су овде испуњени услови који се тамо предвиђају... Касациони суд, у својој општој седници од 7-У1-1925. Бр. 5461 усвојио је примедбе свога II одељења, а одбацио горепоменуте противразлоге Београдског Апелац. Суда и препоручио му да по поменутим примедбама и закону даље поступи. ј.

Најновији пропис о протоколисању радње на територији Јужне Србије. У закону о буџетским дванаестинама за лесеце: август, септембар, октобар и новембар 1925. год., а у своме члану 55. регулисано је поступање при протоколисању радње у Јужној Србији, које је до сада задавало велике тешкоће. Тај члан 55. гласи: „Све трговачке, занатске и индустријске радње и њихове филијале, засноване од наших поданика на територији Јужне Србије пре 16. августа 1919. год., ако немају доказа о потнуном регистровању или протоколацији према Уредби о Протоколацији к регистровању радње у присједињеним областима од 3. фебруара 1914. год. или за које није регистровање извршено ни у року предвиђеном законом од 23. јуна 1922. г. морају бити протоколисане код надлежног првостепеног суда у времену од 1. августа до 1. новембра 1925. У томе року, изузетно од прописа закона о радњама од 29. јуна 1910. год., уз пријаву протоколације сопственици радња подносиће само једно уверење надлежног општинског суда о томе: да им радња датира од пре 16. августа 1919. год., да су