Branič

Страна 100

,Б Р А Н И Ч"

Број 6.

санкцију не само у § 12. трг. зак., него још и у другим законима: 1) § 131. тач. 1. зак. о стеч. поступку ; 2) § 69. тач. 2. под в. зак. о стеч. пост.; 3) § 261. тач. 4. и 263. тач. 2. и 3. казн. зак.; и 4) чл. 49. и 53. закона о порезу. Очевидна је законска претпоставка у свима пом. законима да се под вођењем трговачких књига подразумева вођење несумњиво уредних трговачких књига. Стога се трговачке књиге морају сматрати увек за уредне, а доказивање противног није законом изузето. Дакле: уредност књига јесте правна функција у корист трговца, или тачније законска претпоставка ито оборива(ргае8итр1тшт1ап1ит) и стога се уредност вођења књига не доказује, већ неуредност. Код овакве предпоставке, када је доказивање противног дозвољено, — то је онда онај који има правног интереса да докаже да књиге нису уредно вођене само тужеш, а не тужилац као што се погрешно узимало. Према томе кад тужени истакне и тврди да трговачке књиге нису уредне, онда је он тај, који то треба да докаже, а не тужилац, који полази од закоиске поставке да су добре књиге, које он води. Навод туженог без понуђеног доказа да су књиге неуредне мора се одбацити на осн. § 178. прве реченице грађанског судског поступка, као навод парничара без доказа, и ни у ком случају не може се том наводу дати та снага противно поступку да нагони тужиоца или суд да приме на себе улогу доказивања неуредности. Тужени дакле мора да докаже да књиге тужиочеве нису уредне, исто као што би и у спору о брачности детета имао н. пр. да докаже да дете

180 дана после венчања није брачно. Стога трошкови вештачења и осталог оправдања морају пасти на туженог. Са нротивним поступањем, ово неоправдано пребацивање терета доказивања на тужиоца ствара осећај шикане и социјалне неправде. Ово и овако тумачење уосталом не мења даљи ток процедуре у којој, ако се покаже да су књиге уредне понуђени доказ из трг. књига (уз допуну заклетву) јесте потпун доказ, а у противном мора се прибећи другим доказним срествима: (главна заклетва, сведоци). Сам суд није обавезан да сматра књиге као полудоказ, и да уз њих досуђује допуну заклетву. Суд може књиге као доказ одбацити ако има несумњивих других доказа (односно противдоказа). Код више доказа судија има слободу избора за оне доказе, који су у стању да га определе да о спору одлучи- Кад се расмотри правна природа поменутих кривичних санкција и правне природе грађанског вештачења уредности књига (од једног или више експерата, „вештака"), онда излази : да показивање књига ради проверавања тачности и верности онога што је у њима може бити од две врсте: прво, испитивање књига од стране суда или експерата судом одређеног без присуства интересованих страна ако је сумња да је са књигама учињен деликт из тач. 4. § 271. или тач. 2. 3. § 263. казн. зак.; друго, испитивање грађанско-правне природе од стране вештака у присуству суда и парничара, а то је ово утврђивање уредности књига које је предмет ове расправе.

КРИТМЧКО ТУМАЧЕЊЕ §. 482, ГРАЂ. ЗАК. И ЧЛАНА 59. УРЕДБЕ 0 УБРЗАЊУ СУДСКОГ РАДА ДР. ЈАКОВ К. ЧЕЛЕБОНОВИЋ АДВОКАТ.

§. 482. грађанског законика гласи: „Који би мислио, да му је завешталац са последњом наредбом неправду или уштрб против закона учинио, онај за 8 дана после саопштена му тестамента треба против тога да се изјасни, ;а најдаље за пола године да своје доказе суду предложи; иначе остаје наредба по тестаменту стална." Чл. 92. неспорних правила гласи: „Онај, чије се право оснива само на последњој волзи или на законом реду, мораће водити парницу против наследника, који би

своје право из уговора о наследству доводио, ако би овај уговор имао све законе услове и ако истинитост његова не би оспоравана била. Исто тако и онај, који би тражио да по законом реду наследи, има се упутити на парницу против оног, који би своје право оснивао на тестаменту. а овај би имао све законе услове и истинитост ње. гова не би оспорена била. Но ако права тестаменталних законих наследника међу собом у сукоб дођу, судија ће, пошто обе стране саслуша, ону на пар-