Branič

Страна 46

„Б Р А Н И Ч"

Број 1 — 9

Анри Робер члан Француске Академије Ј1ашо превео Добривоје Д. Бранковић судија

— Свршетак Грижу савести једног судије, вештаци, адвокати најзад је не могу ни имати кад врше своју дужност. Лашо, уосталом, бранио је толике велике злочинце у своме животу да не би могао дуго оплакивати свакога од њих да су сви били осуђени на главну казну. У том смислу постоји и једна прича недовољно позната и која ће вам у правој боји показати весели и галски карактер Лашоа. Један млад адвокат, чији је један од првих клијената био осуђен на смрт, дошао је Лашоу сасвим ожалошћен и питао га: „Шта би сте ви чинили да сте на моме месту? — Показаћу вам једно средство, одговори Лашо хладно, сасвим просто. Ја тражим аудијенцију код цара: обично он ми је одобри. Богорадим тада за помиловање клијента: готово увек он моју молбу одбија. Тада очекујем мирно дан извршења осуде. Тога дана чиним помен у цркви за душу мојег клијента и после... После? — упита овај нестрпљиво. —• После настави Лашо са смехом доброг детета, учиним да буде други осуђен и почињем исту церемонију изнова. Не можете да направите преглед, чак ни брзо, свих великих процеса у којима је Лашо учествовао. Бранио је у великом броју процеса и морао је одиста бити обдарен нарочитом јачином и лакоћом рада када је могао да савлађује овај тежак посао. Непрестано на адвокатском месту, позиван на све четири стране Франциске, проводећи ноћи у возу после дугих дана суђења, увек готов да сутра дан настави борбу са новим противницими, он је био, може се рећи, неуморан борац. Господар мисли као и своје речи, располагао је тешком навиком да одмах заборавља тешкоће суђења. „Идимо на вечеру, говтрио је излазећи, и не говоримо више о претресу!" У својим пословима у унутрашњости земље, често је имао као противника Жил Фавра који је био његов интимни пријатељ. Прича се о њиховом пријатељству једна дирљива црта: кад су ишли да пледирају један противу другог, одседали су у истом хотелу, у суседним собама, и Жил Фавр није никада легао да спава пре него што би дошао до кревета свога славног пријатеља и видео дали има какву потребу. Ово претерано трошење своје личности, ово раскошно просипање талента зачуђавало је његове колеге. „Кад се неко зове Лашо,

рекао му је један једнога дана, онда се мање пледира. — Не зовем се Лашо, поносито одговорио је он, моје је име Одбрана!" ГБегов таленат и његова речитост створили су од њега адвоката очајних спорова, браниоца оптужених које је јавно мњење унапред осудило. Тако је 1869., бранио Тропмана, неодбрањивог. Примио се да буде бранилац „чудовишта", како су га тада називали, поред свих мржњи и претњи, поред свих анонимних писама која су му слата да би га одвратили да не брани овог дечјег убицу. Треба уосталом веровати да адвокати имају нарочиту оптику кроз коју гледају и суде своје клијенте, јер кад су казали Лашоу: „Како сте могли да браните једног таквог бедника? — Бедника! одговорио је овај, ви претерујете, уверавам вас да Тропман у основи није рђав младић! О! у самој основи, додавао је често питач мало убеђен. У децембру 1873., заступао је Базена пред ратним судом у Трианону, коме је председавао војвода од Омала. И ту је опет противу себе имао јавно мишљење, све честите људе, могло би се рећи све Французе. Адвокат Алу, умољен од г. Тјера да се прими маршалове одбране, одбио је поносито овај непријатни посао. Г. Тјер заиста увек је веровао у Базенову невиност и бранио га је до последњег часа, са тврдоглавошћу која је својствена старцима. Стога, дали је славни државник упутио маршала великом адвокату који је дао дивну одбрану пред судом, одбрану која се светила генералу Троши. Кад није хтео адвокат Алу, Лашо се примио одбране. Улога је била тако тешка, тако поражавајућа за јака рамена Лашоа да је он сам није могао носити без повијања. Кад се студира човек, треба то чинити без заинтересованости и страсти, и задржати пре свега себи право да се до краја каже о њему шга се мисли, без ублажавања и преувеличавања. Ствар је била мрска, одбрана немогућа, злочин без извињења, и ако је Лашо тога дана био мало подбацио, кривица је више до жалосног клијента кога је бранио! Некорисно је инсистирати на Базену: тај човек је мртав, учинимо му милост и оставимо га да почива у забораву. Требало је какво чудо да се спасе Базен. То чудо, Лашо је знао да изврши, не у својој одбрани пред судом; већ у одговору ге-