Branič

Страна 84

„Б Р А Н И Ч"

Б рој 1—9

носе, па је претходно нашао да има места доношењу начелне одлуке по овом предмету, према наведеним одредбама законским, пошто су разна одељења Касационога Суда, у истоветним случајевима, неједнако разумела и применила једну одредбу законску. Прелазећи на ствар, Касациони Суд налази: По § 399. тач. 4. грађ. суд. пост. тражбина је у опасности и ако јој рок није прошао ако се докаже да је једна забрана на имање или право обвезанога еећ стављеиа. Смисао ове одредбе законске свакако је тај да је пре новог тражења забране од неког повериоца, један поверилац, па може бити и исти, своју тражбину забраном раније већ обезбедио. У том случају има места забрани која би се доцније тражила, и ако тражбини рок није протекао, зато, што }е ранијом забраном евентуално угрожено право других поверилаца или и истога повериоца који је ранијом забраном обезбеђен. Између раније забране и момента тражења нове забране треба, дакле, да постоји размак у времену. На случај да један поверилац једновремено, истим актом, тражи забрану и по обвези са прошлим роком и по обвези којој рок није прошао — што је овде у питању —, па суд одобри обезбеђење по првој обвези, то још не значи да се има сматрати да је једна забрана већ стављена. и да суд треба да одобри забрану и по обвези којој рок није прошао. На против, с погледом на правило да се обезбеђење одобрава по обавезама са већ прошлим роком, ствар се има посматрати тако, да суд у случају тражења забране о каквом је овде реч треба да цени којој је тражбини рок прошао а којој није, па односно тражбине са прошлим роком обезбеђење да одобри а односно осталих тражбина да повериоца одбије од неоснованог тражења. Другим речима, ово делимично одобрење забране има тај значај да је суд оценио, одобрио, за коју се тражбину забрана по закону може ставити услед испуњених законских услова за њу, па је за ту тражбину обезбеђење и одобрио, а не може се узети и претпоставити намера законодавчева да суд, код једновременог тражења забране за обезбеду више тражбина, одобравајући забрану за једну тражбину којој забрани по закону има места одобрава даље неосновано тражење забране и за тражбине којима рок није протекао. Иначе би излазило да се потражилац забране задовољава за један део свога тражења који му је по закону умесган, па зато му јетражење само делимично умесно одобрава се и његово остало неумесно тражење. Овако се ствар има разумети и зато, што тач. 4. § 399. представља један изузетак од

правила исказаног у тач. 1. и 2. истога §-а који се као такав има најстрожије тумачити, међутим противно мишљење код истакнутог питања засновало би се на ширем тумачењу једне изузетне законске одредбе. Осем тога противно мишљење могло би у многим случајевима бити од тешких па и судбоносних последица за дужнике, нарочито за трговце, имајући у виду да неиспуњење обавезе о року може бити и због неликвиденције дужникове или што су му се незгодно стекла плаћања, — као и то да се дужници, особито трговци, на случај забране, ако су иоле солвенти, труде да обезбеђени дуг што пре регулишу како би тиме повериоце о својој солвентности и отклонили по себе теже последице. На основу ових наведених разлога и тач. 1. § 16. Закона о свом устројству у вези §§ 103. и 117. Закона о уређењу редовних судова за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца од 18. јануара 1929. год. Касациони Суд у Бео граду донео је начелну одлуку: Да се, у случају када поверилац једновремено, једним истим актом, тражи забрану за обезбеду више тражбина од којих је некима рок прошао а некима није, § 399. тач. 4. Законика о посшупку судском у грађанским парницама, има разумети и применити тако, да ће суд одобрити забрану само односно тражбина са прошлим роком, ако су испуњени и остали законски услови за забрану, а не може, позивајући се на речену одредбу законску, одобрити на основу ње забрану и за тражбине којима рок није прошао. Забрана одобрена у таквом случају за неку тражбину није забрана „већ стављена" у смислу § 399. тач. 4. те да би суд могао одобрити забрану и за остале тражбине, јер према тој одредби између „стављене" забране и новога тражења забране треба да постоји размак у времену. Ова одлука биће обавезна за одољења и општу седницу Касационога Суда. Из Опште Седнице Касационог Суда у Београду, 2. априла 1929., Бр. 3478. Одлуке Опште Седнице Државног Савета. 1. По питању урачунавања година парохијске службе свештеницима при прелазу у државну службу Државни Савет у Општој Седници, одржатој 27. августа 1925. године под бр. 32505 донео је одлуку, која гласи: „Године парохијске службе свештеника урачунавају се у године државне службе у смислу чл. 137. у вези чл. 235. закона