Branič

Број 6

,Б Р А Н И Ч-

Стрша 293

јим хуманим одредбама нарушавало би осуство условне осуде. као што би лице Београда нарушавало непостојаље електрич■ ног осветлења или водовода, или постојање коњског трамваја. По чему то, па и кад не би било јасног прописа из чл- 6 уводног закона — по чему го онда, да условна осуда буде ускраћена једном новинару, који је, у поштеној намери, нешто јачим таласом провентилирао моралне појмове појединаца, осуђен на месец дана затвора, а да она иста буде призната једно.м фалсификатору, који је осуђен на 6 месеии строгог затвора. Ми знамо да уз постојање околности из чл. 70 К. з. и уз примену § 71 истог закона казна за убиство може битн сведена до једне године загвора, па чак и испод тога. Значи условна је осуда могућа не само код лакших преступа, већ и код злочина — само кад се они казне до максимума из § 65 К. з. Кривице из Закона о штампи не само да су преступи, већ су то по свој природи и законској санкцији лакши преступиПа кад је условна осуда уз стицај околности из § 70, 71 и 65 К. 3. могућа и за злочина дела, могућа и за бесчасгеће ирестуие, по чему да она не буде могућа за најлакше и по својој суц-тини најчасније преступе из Закона о штампи ? Извесни правници виде тешкоћу у томе, што по чл. 33 Закона о штампи осуда за материјалан део погађа поред писца субсидијерно још и уредника, издавача, штампара и растурача — ако писац не буде био способан да плати. Али овде нема гешкоћа, јер новчана казна по својој суштини одговара најлакшим преступимаДок се условна казна у колико се она односи на слободу примењује само код осуда до једне висине, она се код новчаних казни сходно § 65 К. з. примењује до неограничених висина. Ово нам је истодобно и доказ да је то питање новчане осуде толико сићушно, да оно не може ни утицати, а камо ли уздржати један нови систем кривичног законодавсгва, којему је условна осуда најизразити.је обележје, Питање процесних трошкова још је незнатније, јер то питање јасно нормира последња алинеја § 65 К. 3. Најзад, ако је Закон о штампи поред осталог имао за циљ да у јавна расправљања унесе достојанствен тон поштовања свачије личности, он ипак није имао намеру да извршиоца штампарских кривица жигоше теже и од бесчасних преступника. Ако је овај закон сваког критичара хтео да упозори на отменост речника, он ипак није хтео да његов евентуални замах пера инкриминише јаче од фалсификаторске воље или зликовачког ексцеса. Противно становиште не значи само несхвагање јасног законоког текста, духа и система закона и воље зоконодавца. То значи више : систем законске превенције, ту најкаракте-