Branič

296

.БРАНИЧ'

тога би цитирани прописи за брачне препоре У1а ЈасИ имали да вриједе не само за црквени него и за грађански форум. Стављањем држављана под овакве прописе почињена је повреда Устава Краљевине Југославије од 3 септембра 1931. Повријеђене су одредбе чланова 11, 4 и 7 Устава о основним (темељним) грађанским правима и дужностима. Пс* члану 11 Устава »усвојене и признате вјере с!амостал:но уређују своје унутрашње вјерске послове и управљају својим закладама и фондовима у границама закон а«, али овдје је црква прешла границе својих унутрашњих в.јерских послова, јер захтијева да ти њезини пролиси вриједе и за грађанако подручје те је бесправно то и постигла. Какогод Цркву проматрали са гледишта науке о Држави, било! као< координираму (суверену) силу, било као јавноправну корпорацију, било као самоуправно тијело, било као привилеговано вјерско друштво или установу, црква може непосредно стварати правна правила само за своје унутрашње подручје, — рго Гого есскбЈазИсо — за савјест својих вјерника и само са својим духовним присилним извршним средсггвима. За вриједност на грађанском подручју и за извршност путем државне силе потребан је споразум са државом односно пристанак сувереве државне власти. Када црква врши судбеност у брачним споровима са вриједношћу за државао подручје — рго Јого С 1 у Ш — онда она врши државну функцију, коју јој је држава делегирала. Опсег делегације не може један компацисцент — у овоме случају црква — да самовласно и самовољно мијења, нарочито не смије и правно ваљано не може да ствара правна правила која су у протусловљу са државним уставом и државним законимаКада држава пов.јери којој јавмо-правној установи своје правс 'судсвања, не може та установа да дерогира темељна качела државног судовања. Држава, као што је наша са становништвом које припада разним вјероисповијестима, у вјерском погледу не може друго него да у свом Уставу прогласи начело паритета. И доиста наш Устав у члану 11 као једно од темељних грађанских права прописује: »Уживање грађанских и политичких права независно је од исповиједања в.јере«. Зато је апсолутно протууставан »Судски поступак« било које јавноправне корпорације, која суди са ваљаношћу за грађанско подручје, ако он прописује, као што' то чини »Поступак за оудове у Српакој правсславној цркви«, да парбену странку може заступати само адвскат православне вјере а тек изнимице адвокат друге вјероисповијести, и то под увјетом да у мјесту нема православног адвоката, затим под увјетом да је тај други адвокат барем кршћанин и још под увјетом да је побожан. Државни закони и устав зајамчују странкама обрану њихових права) пред судовима. Ту су §§ 127—141 грпп., § 1 и 20 Закона о адвокатима и чл. 7 Устава. »Нико неможе бити осуђен док не буде надлежно саслушан или законим начином! позван да се брани«, вели Устав (чл. 7).