Branič

ПРИКАЗИ

307'

тој дисциплини, тако и ова књига неће ништа помоћи судијама који не желе да.> се упуте у стручну литературу и науче вештину самосталног тумачења закона,, а она их баш од овог упућивања одвраћа. Онако исто као богослов који уместо да научи једном за свагда како се израчунавају степени сродства, памти да је отац и син у првом, дед и унук у другом степену сродства и т. д. и никад све степене сродства не може да запамти, па умире не научивши их, тако ће и судија моћи да научи и запамти сву силу оваквих одговора и опет остане слаб судија, судија који не уме да примени закон, а што ће такав остати имаће поред осталог да захвали и оваквим књигама. II. Што се самих одговора тиче г. Пеић може да буде сигуран да многа питања из његове збирке никако нису дефинитивно расправљена датим одговорима. Има доста питања на која су дати несумњиво нетачни одговори, има других гдеби се са исто толико разлога могло да заступа и супротно гледиште, а ауторитет г. Пеића није толики да би упутио праксу у смислу његовог решења, и најзад има добрих одговора са рђавом и непотпуном мотивацијом (ипак највећи број одговора је тачан). Све ово доказује да књига не може бити оно чему по свом облику много наличи и како ју је аутор замислио: нека врста катехизиса за судије нижих судова. Да укажемо да је наведено тачно изнећемо за сваку од поменутих врсти недостатака неколико примера ради илустрације: а) нешачни одговори: 1) у одговору на питање број 99: када може судија среског суда у отсуству окривљеника провести претрес и изрећи осуду г. П. одговара цитирајући §-а 389 од. II. кп. па додаје „али је увек потребно да је окривљеник раније испитан пред судом, јер би се иначе повредио принцип „аисПаћп е{ аИега рагз" и уставно начело, да нико не може бити осуђен док претходно не буде саслушан". Овако мишљење нема никаквог ослонца у закону. 1 ) Поменути пропис кривичног поступка вели: „није ли лично присуство окривљениково потребно или је окривљеник већ испитан" и т. д. То значи једно или друго а не једно и друго како г. П. тумачи (за разлику од §-а 373 од. II. кп. код судије појединца окруж- • ног суда где се — због веће тежине дела свакако — тражи и једно и друго). Принцип аисНа1иг е! аНега раге незначи никако да се противна страна по сваку цену мора чути, већ само да се противној страни мора пружити могућност да говори и да се брани, да ли ће она ту могућност искористити код срескога суда њена је ствар, ограничена самим нахођењем суда да ли је њено лично присуство ради проналажења материјалне истине потребно или не. Што се уставног прописа тиче ( чл. 7 ) г. П. цитира само његов први и за ову ствар сасвим безначајан део, докле други, у конкретном случају једино важан, који гласи „или ааконим начином иозван да се брани" не цитира. Међутим у овој уставној одредби има поменути пропис поступка свој ослонац. Г. П. је и самом познато да у споредном законодавству има доста случајева где се кривац казни често и на врло осетну казну и без саслушања само ако је уредно позван да се брани (н. пр. казне по • закону о таксама.) 2) У одговору на питање број 62 : до кога се момента може побијати месна надлежност код среског суда, г. П. одговара: до почетка претреса, јер вели код среског суда нема оптужнице па због тога не може важити пропис §-а 211 кп. да се ступањем оптужнице на снагу месна надлежност не може побијати, При овом одговору г. П. је потпуно превидео да § 393 тач. III. кп. прописује да се месна надлежност код среског суда може побијати чак и у призиву и ; то баш због тога што нема оптужнице, јер се призив због ове повреде закона не допушта против пресуде судије појединца код окружног суда где оптужнице има. 3) На питање: „ако је уважено тражење за обнову ноступка и наређен нов претрес, може ли на њему судити исти судија који је и раније судио у тој истој ствари" — дат је одговор да може, јер је пресуда поништена по тражењу за обнову поступка, а не по правном леку па зато § 29 од. I. кп. овде не долази до примене, па се затим изрично вели: „ш ражење обнове иосшуака није иравни лек". У основу овај је одговор добар али је тврђење у образложењу да обнова поступка није правни лек, нетачно. Г. П. је неком врстом интуиције осетио да

] ) Ово велимо слободно и са свим сигурно и ако нам је познато да је и Касациони суд у Београду у пресуди Кре 901 од 7. XI. 1934 поводом захтева за заштиту закона стао на гледиште г. Пеића усвојивши његову аргументацију..