Branič

ПРИКАЗИ

309

ради о једном делу. Немогу постојати оптужнице које би чиниле оптужни захтев алтернативним: да се осуди лице из оптужнице државног тужиоца или лице из оптужннце супсидиерног тужиоца, али ако се тражи да се уз лице из оптужнице државног тужиоца осуди као саизвршилац или као саучесник још које лице из оптужнице супсидиерног тужиоца то је не само могуће, већ и у пракси редовна и стална појава одомаћена код свију судова. Никад ниједно државно тужиоштво у земљи ни за тренутак није ни помишљало да би друкчије могло да буде, па је увек ако би код објективног конекситета одустајало од гоњења према једном саучеснику обавештавало вазда приватног учесника да би могао гоњење прихватити. Са оваквим решењем које г. П. предлаже државно тужиоштво би постало свемоћно а установа супсидиерног тужиоца изгубила би сваки значај. Увек треба имати на уму да је државно тужиоштво у првом реду једна политичка власт потчињена Министру Правде чије су наредбе за њу об?везне. Тужилац ради онако како му се нареди. Коректура томе је у установи супсидиерног тужиоца коме је дато право да гони тамо где државни тужилац ко зна из каквих разлога неће да гони. Ово право супсидиерног тужиоца било би у основи изиграно кад би му се онемугућило код објективног конекситета, да гони оне саизвршиоце и саучеснике од којих је државни тужилац одустао. Државни тужилац би могао да тужи онога за кога зна да уопште није крив а од осталих да одустане. Оног оптуженог ослободио би суд, а они први били би дефинитивно ослобођени одлуком државног тужиоца јер супсидиерни тужилац неби могао да гони. Уосталом законодавац не прави никакву разлику да ли се ради о одустанку у случају објективног конекситета, већ просто вели да ће се приватни учесник обавестити о одустанку државног тужиоца од гоњења без обзира да ли се ради о објективном конекситету или не. То је и природно јер се гоњење и одустајање и врши према лицима а не према кривичним делима. Аргуменат сличан овоме употребио је и сам г. П. код питања треба ли у случају кад је држава приватни учесник обавештавати државног правобраниоца о одустанку државног тужиоца, и одговорио је да треба јер закон не прави разлику између приватних учесника. И у овом случају закон не прави разлику између разних одустанака. 2) у 31 одговору г П. заступа гледиште да државни тужилац у смислу § 56 кп. не може предузети гоњење од супсидиерног тужиоца, ако је суд погрешно решио да приватни учесник може бити супсидиерни тужилац док он то у ствари није могао бити. Закон прописује да државни тужилац може поново преузети гоњење од супсидиерног. Једини услов је да у моменту преузимања поступка супсидиерни тужилац формално постоји. Да ли је суд њему то својство правилно или неправилно признао сасвим је без значаја у односу на преузимање гоњења од стране државног тужиоца. Код захтева државног тужиоца да поступак преузме суд се не може поновно упустити у већ једном решено питање да ли је у тој ствари супсидиерном тужиоцу имало места. То питање поновно може да узме у разматрање само виши суд поводом правног лека, па ако нађе да супсидиерни тужилац није могао да постоји природно је да неће вредити ни радње које је предузео државни тужилац, те ће државни тужилац морати да тражи обнову поступка ако жели даље гоњење, али га први суд никако са мотивацијом коју износи г. Пеић не може одбити од преузимања гоњења. 3) На питање: може ли истражни судија на предлог приватног учесника за прихватање поступка од кога је државни тужилац одустао, да обави прво извиђаје које је овај предложио, па да тек онда донесе одлуку о прихватању — г. П. исправно одговара да не може. Предлог за извиђаје не може да чини приватни учесник него супсидиерни тужилац, а он то није докле год истражни судија не усвоји његов предлог за прихватање поступка. Нетачно је међутим оно што г. Пеаћ затим вели „али истражни судија може по службеној дужности обавити потребне извиђаје пре него што донесе одлуку о преузимању гоњења од стране приватног учесника у место државног тужиоца". — Извиђаји се воде по предлогу овлашћеног тужиоца а по службеној дужности само изузетно у случајевима тачно наведеним у кривичном поступку. Истражни судија може водити извиђаје по службеној дужности само у случзју §-а 94 кп. где се спорни случај никако не може подвести (питање број 46.) 4) г. П. (одговор број 18) налази да се предлог за отпочињање гоњења за дела која се гоне по приватној тужби (§ 51 кп.) има сматрати благовереним ако је предат на време ма коме суду, подразумевајући ту само судове који решавају кривичне спорове, јер § 51 од, I. кп. каже да ће се предлог предати суду а не