Branič

472

„Б Р А Н И 4»

њиво користан и за оуд и за адвокате а самим тим и за странке, јер се ток спорова неће на овај начин успоравати. Заменик претседника, Мил. П. Драговић, с. р. Секретар, В. Св. Симић, с. р.

Реферат Коморе по предлогу У&одног заћона за Закон о из6ршен>у и обезбеђењу. Минисшарству правде. У вези акта Министарства Бр. 42447 од 17. априла 1935. год. Комори је част известити, да је њен Одбор прегледао нацрт Уводног закона за Закон о извршењу и обезбеђењу, и нашао да је нацрт добро расправио сва питања која су очекивала своје решење од Уводног закона, изузев солуције о начину извршења после ступања на снагу Извршног поступка на правним подручјима Апелационих судова у Београду и Скопљу и Великог суда у Подгорици. која је садржана у чл. 19. нацрта, јер Одбор сматра да опште управне власти не могу добро обавити посао који им се овим чланом нацрта ставља у надлежност. У вези са овим Комори је част доставити Министарству у продужењу део реферата члана одбора коморе г. ЖивадиновиНа Милана Ж., с чијим су се :*а« кључком сложили сви чланови одбора на седници од 5. јуна т. г. Потпуно нов начин извршења и обезбеђења, који предвиђа Извршни поступак, несумњиво претставља велики напредак у погледу егзекутивне наплате и обезбеђења тражбина, али се у исто време појављује као нови и тежак задатак пред свима правницима. Да би га савладали и добро упознали, они треба да су темељно упознати са целокупним законодавством, а нарочито са Законом о судском поступку у грађанским парницама, Законом о земљишним књигама и Законом о унутрашњем уређењу, оснивању и исправљању земљишних књига. Искуство нам је показало да су се наше судије, друго судско особље, адвокати и њихови приправници, већим делом добро снашли у примени нових закона, те нема разлога сумњи да се та њихова одлика неће показати и у примени Закона о извршењу и обезбеђењу. Али то се не може очекивати нити тражити од органа управних власги којима је спровођеше извршења и обезбеђења, по правилу, један од последњих послова, скоро терет и кулук. Како само комично и у исто време жалосно изгледају прописи срп. грађ. п.пост. о роковима за обезбеђење и извршење, по којима забрана има да се удејствује у року од 24 сата најдаље (§ 403. г. с. п.) и по којима се извршење по пресуди или решењу има у свему извршити из покретних ствари најдаље за шест недеља, а из непокретности најдаље за три месеца (§ 464. г. с. п.). О томе колико се ови рокови не поштују не вреди ни говорити, јер сваки онај који се бави извршењем врло добро зна да без ургирања забране остају неудејствоване месецима и годинама, а извршења скоро деценијама. За овакво стање не може се ни из далека сва кривица бацити на органе управне власти, нити се овим хоће да престави како међу тим органима нема способних чиновника, који би исто тако као судије и остали добри правници, лако савладали нове законе, али систем рада у полицији такав је. да су њени службеници стално заузети другом врстом послова, те све и када би хтели врло често су у немогућности да раде и по предметима извршења и обезбеђења. Што је главно, нити из нацрта, нити из образложења, не може се ни наслутити како се замишљао рад управних власти на извршењима по новом закону. Члан 19. нацрта гласи: „Док се на подручјима Касационог суда у Београду, Великог суда у Подгорици и Апелационог суда у Новом Саду не установе посебни судски органи за провођење извршења, проводиће се на тим подручјима извршења преко оних органа који су их и до сада проводили. Б -.ижа наређења о томе прописаће Министар правде, и то, у колико је у питању провођење извршења иреко општих управних власти, по споразуму са Министарством унутрашњих послова".