Branič

174

ЗАХТЕВ ОШТЕЋЕНИКОВ У КРИВИЧНОМ СПОРУ

Др. Тихомир Васиљевић, судија окружног суда — Смедерево. ЗАХТЕВ ОШТЕЋЕНИКОВ У КРИВИЧНОМ СПОРУ ДА СЕ НАКНАДА ШТЕТЕ И ТРОШКОВИ ДОСУДЕ У МЕСТО ЊЕМУ»НЕКОЈ ОПШТЕ КОРИСНОЈ УСТЛнови Оштећеник, било као приватни учесник код дела која се гоне по службеној дужности, било као приватни тужилац код дела која се гоне по приватној тужби, односно као супсидиерни тужилац, може у кривичном поступку да истакне своје приватно правне захтеве. Ти захтеви могу бити разноврсни: да се кривичним делом одузета ствар врати, да се правни посао или однос уништи, или да се причињена штета накнади у новцу. Овај последњи захтев, као и захтев за накнаду трошкова (§ 314. т. 3. к. п., у ствари само један облик накнаде штете), најчешће се постављају. Разлози са којих оштећеник овај захтев ставља, нису увек исти, нити се тај захтев ставља увек у истом циљу. У извесном броју случајева оштећеник тражи накнаду да би збиља њоме покрио претрпљену штету. На супрот томе, у не малом броју случајева оштећенику није стало да обештећење арими, и да га придода својој имовини. Њему је стало једино до тога да извршилац дела накн^ду илахаи, и да се његова имовина смањи за износ причињене штете. Главни циљ таквом тражењу је жеља да окривљеник поред казне претрпи још једно зло, чисто имовинско. И ако на први поглед не изгледа тако, захтев у овом циљу је потпуно легитиман и моралан. Два су разлога која оправдавају постављање оштетног захтева и у овом последњем случају: 1. Њиме се спречава неправично богаћење извршиоца кривичног дела, у колико се овај њиме користио, односно налаже му се плаћање штете коју је својим противправним делањем причинио. Морално је да за штету на туђој имовини извршилац осети реперкусију на својој, и у случају када би оштећеник могао да прође без те оштете. 2. И са другог разлога ова жеља оштећеникова за наношењем зла је оправдана и разумљива. Казне су данас достигле изванредну благост, а извршење и таквиХ казни услед амнестија и помиловања, које се због учесталости никако не могу сматрати изузетним појавама, постало је врло проблематично. Жеља оштећеникова да кривац бар плаћањем оштете на коју он по закону има право, и која под амнестију и помиловање не иде, осети неко (и једино) зло за своје дело, сасвим је разумљива, чак и када му није стало да ту оштету он стварно прими. Због тога што у извесним случајевима оштећеник жели да кривац штету плати, али му није стало да је он као оштећеник прими, или му је шта више нарочито стало да је не прими, догађају се не ретки случајеви, да оштећеник постављајући свој захтев за накнаду штете, у исто време изјављује да тражи да се накнада досуди не њему, већ некој од познатих опште корисних установа. Ово нарочито бива код кр. дела против части (морална штета), слободе, извесних чиновничких дела и т. д. Раз-