Branič

376

„Б Р А Н И Ч"

утврђено је, да је пок. Ж. овластио туженог М., да га на меницама потпише, а сведок О. потврдио је и то, да се пок. Ж. тада хватао за перо, што би требало да значи, да је том приликом ставио крст испред свога имена, Но и да пок. Ж. није ставио својом руком крст испред свога имена, то не би утицало на пуноважност његове обавезе, стављање овог крста не спада у ред оних елемената без којих не може бити менице, па ни пуноважне меничне обавезе издаваоца § 81 трг. зак. Ово се најбоље види из § 92 трг. зак., по коме се пропису тражи да неписмени акцептант мора и крст ставити испред свога имена. Према томе било би неоправдано узети да нема менице, па ни меничне обавезе неписменог издаваоца ако испред свога имена није ставио крст, кад је пуноважна обавеза неписменог акцептанта и ако није ставио крст испред свога имена. Даље је тужена страна навела, да је пок. Ж. као издавалац испао из меничне обавезе, јер о року исплате није подигнут менични протест, а акцептант је у о року био снабдевен са покрићем. По § 146 трг. зак. издавалац испада из меничне обавезе само тада, ако докаже да је о року плаћања снабдео акцептанта са покрићем У односу између издаваоца и акцептанта закон претпоставља да је то покриће дато чим акцептант стави свој пријем по меници, али када се појави спорно питање изм.еђу изјавиоца и притежатеља менице, онда не важи ова законска претпоставка и издавалац је дужан да другим доказима докаже дато покриће — §§ 87 и 146 трг. зак. За доказ о покрићу тужена страна понудила је главну заклетву. Околност о којој се нуди главна заклетва јесте од решавајуће важности, а заклетва се неби противила писменој исправи, пошто се односи на покриће које је изван садржине писмених исправа. Али по § 284 гсп. главна заклетва може се нудити у сопственом делу онога коме се нуди или у делу оних лица од којих парничар своје право доводи или пак за чија дела он одговара. У овом спору тужени, као правни претставици издаваоца менице нуде заклетву притежатељу менице, за доказ да је издавалац сн бдео акцептанта покрићем о року плаћања. Несумњиво је да се у овом спору тужилачка страна не појављује у свом делу, нити је у делу когз лица од кога своје право доводи. Питање о покрићу јесте дело издаваоца и , кцептанта, те би се ово питање могло само између њих расправити главном заклетвом, а када се ово питање о покрићу покреће између издаваоца и притежатеља менице, онда се имају употребити друга доказна средства, а не главна заклетва. Стога суд см тр да се у овом случају главна заклетва не може употребити као доказ о покрићу. Па како приговор тужене стране о покрићу није доказан, то је пок. Ж. као издавалац менице остао у обавези и ако притежатељ менице није изискао протест због неисплате. Неуместан је приговор тужене стране, да је пок. Ж. у времену издавања менице био земљорадник и да се као такав није могао менично обавезати, јер тужена страна ничим није доказала да је пок. Ж. у времену издавања спорних меница заиста био земљорадник. То пак што је пок. Ж. на једној меници потписан са „Живани" не утиче на обавезу тужене стране, јер су сведоци посведочили да је он овластио свога сина М. да га на обема меницама потпише, а п ред тога ово се име у обичном говору изговара и на један и на други начин". По незадовољству тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 7 новембра 1936 год. Р. Бр. 3417 одобрио је пресуду окружног суда. По жалби тужене стране, Касациони суд у Београду примедбама свога I грађ. већа од 2 априла 1937 год. Рев. 143, поништио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Погрешно апелациони суд налази, заједно са првостепеним судом, да стављање крста од стране неписменог издаваоца менице није по § 80 тач. 5 трг. зак. битан састојак менице, без кога меница не може постојати као таква, и да је довољно што је доказано сведоџбом сведока да је пок. Ж. овластио свога сина да га на меници потпише. Напротив, из § 81 трг. зак. јасно излази да су сви услови побројани у § 80 трг. зак. па и онај услов о стављању крста поред имена својеручно од стране издатеља менице, — битни услови и да меница, која не испуњава ове услове ниј - меница, нити има какве меничне обавезности Стог а ј". погрешно нахођ ње првостепеног суда да је за испуњавање услова и за ов а ј битни састојак менице из тач 5 § 80 трг. зак. довољно што је утврђено да ј е лице које је потписало неписменог издатеља имало његово овлашћење за ово потписивање. Напротив, недостатак својеручног крста поред имена изда теља