Branič, Jul 01, 1938, page 35

СУДСКА ПРАКСА

361

Код осуде за дело ив §345. каз. зак, мора бити утврђена узрочна веза између једне или више нехатних радња означених под тач. 1.—5. у пом. зак. пропису и пада оптуженог под стечај. (Решење Касационог суда у Новом Саду од 22. новембра 1937. год. бр. Кре. 17211937.) Окружни суд у С. пресудом својом бр. Кзп. 1254/1930. од 16. новембра 1936. год. прогласио је кривим опт. Ђ. М. што је као дрварски трговац у М. сбоју трговину занемарио и прописане књиге није водио, те што је знајући за своју неспособност плаћања направио нове дугове код фирме „Ш." трг. агентуре 9 и др. од 38.156.50 дин. код фабрике I. Ф. и комп. од 17.885 дин. код фирме X. Л. 43.478 дин. и иза овога исплатио Р. Б. а. д. у М. 39.000 дин. ранијег дуга а на време није тражио отварање стечаја, па је на тај начин оштетио своје поменуте повериоце са свотом у укупном износу 99.519 дин. чиме је починио дело нехатног (простог) банкротства из § 345. бр. 2. и 4. к. з. па га због овога осуђује на основу цитираног законског прописа применом § 62. к. з. н § 286. кп. у вези § 71. бр. 4. к. з. на казну затвора у трајању три месеца. По § 65. к. з. извршење ове казне одлаже се за једну годину дана и т. д. Оптуж. Ђ. М. на основу § 280. од. 1. ст. 2. к. п. ослобођава се од оптужбе због дела из § 345. бр. 1. к. з. и т. д. Ову своју пресуду суд је донео на основу преслушања оптуженог и сведока у току доказног поступка, те га зато прогласио кривим за напред наведена- дела и обзиром на олакшице, добро владање, признање и рђаво тадање економско стање одмерио му горњу казну, установљавајући за свако дело по 2 месеца затвора и т. д. У погледу дела из § 345. бр. 1. к. з. нашао је да нема доказа да је ово дело починио оптужени, па уваживши његову одбрану, ослободио га од оптужбе. Поводом ревизије и призива оптуженог и призива државног тужиоца Оделење Б. Београдског Касационог суда у Новом Саду донело је ово ре шење. Касациони суд ревизију оптуженог уложену због повреде формалног закона из § 336. бр. 6. п. уважава, нападнуту пресуду Окружног суда, на основу § 346. од. 1. бр. 2. к. п. ништи и ствар упућује на нови претрес и одлуку истом Окружном суду. Решење у погледу осталог дела ревизије као и призива оптуженог те и призива државног тужиоца отклања; а са доле наведених разлога. Против Пресуде Окружног суда уложили су правне лекове и то: државни тужилац — призив, због примене § 65. к. з., јер је оптуженику већ једанпут ублажена казна применом § 71. бр. 4. к. з., а поред тога оптуженик није накнадио штету и трошкове, нити се озбиљно изјаснио да ће их накнадити. Најзад ни само дело није незнатне природе; те је молио да условна казна буде укинута. Оптуженик пак уложио је и то: ревизију, због повреде закона означ. у § 336. бр. 4. и 6. и § 337. бр. 1. сл. а) и б) и бр. 2. с. кр. п., и призив због престроге казне и што му нису уважене све олакшице. У акту пак о оправдању ревизије истакао је још и повреде закона означене у § 336. бр. 5. и 10. с. кр. п. Поводом наведене повреде формалног закона озн. у § 336. бр. 6. с. кр. п. жалилац је навео: да је пресуда у својим битним тврђењима необразложена. Наиме, пресуда ничим не образлаже: по чему је он — оптуженик знао да је неспособан за плаћање и да неће моћи удовољити својим обавезама, то: када је оптуженик у опште дошао до тога знања, а да би му се сва накнадна деловања могла уписати у грех као злочиначка односно преварна. Пресуда осим тога утврђује, да оптуженик није на време тражио отварање стечаја, а међутим ни једном речју не образлаже: када је оптуженик т.ј. којег датума сазнао или морао сазнати за своје стање и пријавити отварање стечаја. Пресуда осим тога, утврђујући да је оптуженик трговину занемарио, пада у исту грешку, јер не наводи никакву чињеницу из које би се могло видети да је он збиља трговину занемаривао. Надаље, у пресуди се не констатује какве је књиге оптуженик морао водити и које су књиге за њега биле прописне. Пресуда је, даље, и у противусловљу са својим разлозима. Док наиме У једну руку тврди да је оптуженик починио инкриминисана дела, а у другу руку тврди да је се добро владао. Ако је суд сматрао доказаним занемарено држање оптужениково, онда није могао утврдити као чињеницу да се