Branič

518

,Б Р А Н И Ч"

Вршећи своју улогу, бранилац мора поштовати законе (мада и према њима може наводити у пристојној форми нека критичка опажања) и не сме нападати на основна начела морала или изопачавати чињенице. Али то не значи, да адвокат не може примити одбрану дела, које је несимпатично са моралног глецишта, јер то се не сме од њега тражити и то би водило штетном за правосуђе мешању права и морала. Заиста, постоји и потребна је веза између права и морала, али нису ови појмови никако идентични, као што нису идентични ни појмови „грех" и „злочин". Због мешања ових појмова у историји често пута се чинио штетан притисак на правни живот и правосуђе, ништила се слобода мисли и савести и долазило до најтежих последица. Услед тога и браниоцу, ако ради са поштовањем према горе изнетим начелима, не сме се иикако пребацивати ни за то што је примио одбрану „несимпатичног" дела, ни за то што ту одбрану енергично спроводи. Код тог спровођења бранилац (као што је то формулисао један од најчувенијих француских адвоката) мора да говори истину, с а м о истину, али не мора да говори ц е л у истину, јер према својој улози у поступку он није дужан да износи оне чињенице, које не иду у прилог његовог штићеника. IV Претресли смо питање о одбрани „несимпатичних" кривичних дела у његовим основним цртама. Ипак држимо, да су ту потребна нека ограничења. Пре свега, ако адвокат се тако рећи специализира у одбрани „несимпатичних" (а у исто време и неморалних) кривичних дела и оправдано стече репутацију, да за њега постоји код примања одбране једино критериј хонорара, без икаквог обзира на природу дела и личност кривчеву, тиме се неминовно ствара сумња у његово поштење и савесно служење интересима правосуђа. Код ових случајева друштво може прићи са моралном осудом у лицу т.зв. јавног мнења, а потребна је и борба од стране дисциплинских органа адвокатуре, јер само на тај начин може да се високо држи барјак професионалне адвокатске етике. Друго је, да адвокат у горе назначеним границама може слободно и по својој савести решавати питање, да ли ће примити понуђену му одбрану или не (изузев случајева, ако је он одређен за вршење одбране, која је по закону обавезна). Али ако је одбрана примљена, одрећи се одбране адвокат може само у случају, ако се јаве нове чињенице, које је брањеник изопачио или од њега сакрио. Обратно, не може се одобрити, ако се напуштање већ примљене одбране врши само под притиском јако узбурканог јавног мнења, јер, прво, као што смо горе видели, ово мнење у судским стварима није меродавно и понекад може бити потпуно погрешно, а друго, код вршења више професије могу доћи моменти врло непријатни, које ипак треба пребродити како у интересу друштва, тако још више у интересу појединих лица, чији положај може бити озбиљно угрожен, ако од оптуженог у извршењу кривичног дела дигне руке професионалац, који му је обећао своју помоћ, а затим му ту помоћ ускратио.