Branič

ПРИМЕНА ЗАКОНА О РАДЊАМА итд.

59

љене врсте занимања. У ствари занимање једног лица чине скуп свих активних радња, које претежно заузимају читаву привредну делатност појединца и обављају се редовно и стално. Дакле занимање једног лица јесте огледало његовог рада и пословања, слика његовог бића како активно делује у садашњости. Према врсти рада, према обиму самог пословања и према бројности активвих радња појединаца, одређује се у главном и његово занимање. То пословање треба да претставља збир свих акгивних радња, које појединац врши у садашњици. Само она врста рада за коју је претежно везана целокупна привредна делатност појединца под видом сталног упослења у садашњици опредељује његово главно занимање. Свако пословање које појединац врши у виду једног сталног занимања доноси и извесне користи, које се јављају у разним облицима. Најчешћи облик у коме се та корист јавља за појединце јесте плата. Под платом пак подразумева се награда, која се даје појединцу, било дневно, било недељно, петнаестодневно или месечно, за рад односно његово пословање. Код државе, појединци као државни службеници добијају своју награду за рад у виду плате. Давање те плате од стране државе условљено је давањем рада од стране појединца као државног службеника. Дакле у овом случају плата је еквиваленат рада или пак обратно. Чим тај рад престане, сем случаја болести за извесно законом установљено време, онда сасвим природно и плата престаје. Та плата која се даје државном службенику као награда за рад у садашњости јесте доказ његове пословне делатности из које углавном и резултира и појам самог занимања. И док плата која се даје државном службенику претставља награду рада у садашњости, дотле пензија претставља посебну врсту награде рада из прошлости. По свом карактеру сама пензија, која се даје као посебна врста награде за рад из прошлости, не може да задозољи суштину коју у себи садржи сам појам занимања. На име битност занимања односно самог појма као таквог чини скуп свих активних радња једнога лица у садашњости. Како пак пензија није награда ко;ом се хоноришу активне радње из садашњости, то она не може бити ни мерило за одређивање занимања лица садашње пословне активности. Ово због тога што та награда није накнада за рад лица у садашњости, већ извесно признање државе дато појединпу путем закона за некадашњи рад у прошлости. Јасно је из свега овога да се по раду из прошлости или пак по раду у будућности не може ценити нити одређивати главно занимање једнога лица. Једино и празилно мерило за изналажење једне врсте занимања јесте рад и пословање појединца у садашњости То пословање, тај сталан рад који поједннац претежно обавља јесте права слика његовог занимања. Из свега овога што је овде изложено наш би одговор био на постављено питање, да за пензионере запослене у установама, коЈе потпадају под Закон о радњама, у колико се тиче регулисања њихових односа службе према послодавцу важе прогшси Закона о радњама. Сама пак чињеница што лице упослено у једној