Branič

ДА ЛИ ЈЕ СЛОБОДНО СУДИЈСКО УВЕРЕЊЕ ОГРАНИЧЕНО 135,

§§ Гр. п. п. Дакле, према овоме, слободно оцењивање доказа ; ограничепо је само у појединим случајевима где је то у наведеном закону наређено. Међутим из једне правне ствари расправљане пред све три судске инстанције, коју ћемо навести, види се, да Касациони суд решава противно наређењу § 368 Гр. п. п. Тужилац С. у тужби својој навео је, да је до 1928 године радио браварски посао под својом фирмом, а од тада продужен је посао у истој радњи под фирмом његова сина туженика Б У радњи радили су заједно са његовим — тужиочевим алатом. Од 1935 год. туженик Б. не поступа лепо са њиме, те је с тога приморан поново отворити радњу под својом фирмом. Али му туженик Б. не да алат из радње, за који тврди да је његов. Стога је тражио, да суд пресуди: да има право својине на спорном алату итд. За доказ својих навода позвао се на сведоке и саслушање странака. Туженик Б. не признаје тужбене наводе и тврди, да му је спорни алат дат у накнаду за његов дванаестогодишњи рад у радњи тужиочевој. Навео је да је тужилац, који му је отац, био пред стечајем приликом промене фирме и да му је том приликом дао у својину спорни алат као накнаду за његов дванаестогодишњи рад у очевој радњи итд. Срески суд у Ужицу по овој правној ствари 13 маја 1936 год. П. 111/36 пресудио је: „Тужилац С. има право својине на алату, који се налази у радњи туженика Б. итд." Разлози уз ову пресуду среског суда следећи су: „Суд је нашао, да је тужбени захтев уместан, са разлога: између парничара било је спорно да ли је тужилац спорни алат дао туженику као накнаду за његов рад за време од 1916—1928 год., или му га је дао на послугу с тим да се налази у његовој радњи, да би на тај начин поменути алат спасао од престојећег стецишног поступања пред крај 1928 године. О поменутој спорној чињеници саслушана су оба парничара, па је тужилац остао при тврђењу да је туженику Б. спорни алат дао на послугу како је то напред речено, а туженик је напротив остао при исказу да је тај алат од туЖиоца добио као накнаду за свој дванаестогодишњи рад. Брижљиво оцењујући у см. § 4-74 Гр. п. п. све околности које утичу на већу или мању веродостојност једне или друге странке, суд је стекао уверење да је вероватнији и ближи истини исказ тужиочев због тога, што је неоспорно тужилац у времену када је спорни алат прешао у државину туженикову био пред стечајем, а међутим тужилац и туженик су отац и син, па је с обзиром на то мало вероватно да је пре тога између њих био неки нарочити уговорни однос о награди туженика за његов рад у тужиочевој браварској радњи. Н Па ипак, да би се ствар извела на истину, Суд је, уверен да се туженик Б. неће заклети на његове наводе, њему закључком наложио заклетву о наведеној спорној чињеници. После тога туженик Б. је опет остао при својим тврђењима па је се на иста и заклео. Суд је и после његовог исказа под заклетвом,