Branič

ДА. ЛИ ЈЕ СЛОБОДНО СУДИЈСКО УВЕкЕЊЕ СГРАНИЧЕНО 137

када је преиначио пресуду првога суда, јер је први суд правилно удовољио тужбеном захтеву и ако је туженик Б. као странка саслушан под заклетвом, а тужилац С. без заклетве. Погрешно је призивни суд не саслушавајући ни тужиоца као странку преиначио пресуду првога суда налазећи да се мора поклонити вере исказу туженог. Оцењујући предње ревизне наводе Касациони суд је нашао, да је основан ревизиони навод погрешне правне оцене § 597 т. 4 Гр. п. п. јер не стоји гледиште призивног суда да је први суд логрешио, кад казивању туженог под положеном заклетвом није поклонио'вере. Ово са разлога, што по § 476 Гр. п. п. прописи о доказивању сведоцима примењу.ју се и на извођење доказа саслушањем "странака у колико у глави о доказу саслушањем странака није што друго наређено те према томе и овде важи начело слободног судијског уверења — § 368 Гр. п. п. за оцену овог доказа као и за оцену доказа саслушања сведока -— § 423 Гр. п. п. Колико ће дакле суд саслушањем странке, без заклетве или под заклетвом, бити уверен у истинитост чињенице која се саслушањем имала доказивати, оставља се суду на слободну оцену по § 368 Гр. п. п. Према оваквом стању ствари Касациони суд је по § 604 од IV Гр. п. п. донео диспозитивну одлуку, јер призивни суд није улазио у оцену чињеничног стања, већ је само донео пресуду на основу погрешног схватања о оцени доказа саслушањем странака". Према овом изнетом правном схватању Касационог суда, које је по § 605 Гр. п. п. обавезно за призивни суд, призивни суд је својом пресудо"' Пл. 61 од 19 априла 1938 године потврдио првостепену пре Нас интересујр, као што смо горе навели, одлука, односно правно схватање Касационог суда, које је обавезно за призивни суд, па ћемо настати да укажемо на незаконитост овога схватања, које је према тексту самих законских прописа, по нашем мишљењу, погрешно; а узгредно ћемо се позвати и на правно схватање првога и другога суда са потребним коментаром. Из првостепене пресуде види се, да је првостепени судија извео доказ саслушањем странака о спорним чињеницама, пошто исгштани сведоци нису могли ништа посведочити о спорним чињеницама. У овом случају доказ саслушањем странака као супсидиарни доказ испао је једини и главни доказ, пошто доказом, који је претходио овом доказу као супсидиарном, нису утврђене, односно доказане спорне чињенице. Саслушање странака наређено је према томе у смислу § 467 Гр. п. п. Сад настаје питање: да ли је првостепени судија извео овај Доказ саслушањем странака како је то наређено овим законом у глави VII? На овако постављено питање, а према разлозима саме првостепене пресуде, намеће се сам одговор — не. Напротив, првостепени судија при извођењу доказа саслушањем стра-