Branič

НИЈЕ ПОТРЕБНО УТВРЂИВАТИ ПРАВНИ ОСНОВ итд. 249

„јер тужени сами лично, по одбитку мораторних — ратних го.дина, не би имали све потребне услове за прибављање својине •одржајем у смислу § 929 у в. § 926 г. з., јер они спорно имање не држе лично више од 24 године, а никако се не могу користити привилегијом § 941 г. з., тј. да је њихов отац држао та•кође и уживао спорно имање, јер се никако не може претпоставити савесиост њиховог оца, који је морао знати, а што је необорива претпоставка, да њему припада само једна половина, а да друга пак припада наследнику његовог стрица, па према томе, државина пок. К. и сина му Ј. несавесна је и као таква не може се V см. § 941 г. з. урачунати у државину туженика која износи мање од 24 године. С обзиром на то, право тужиоца на тужбу није застарело по § 930 г. з., јер је државина предака тужених у конкретном случаја несавесна". По призиву тужене стране, Окружни суд у Ужицу поаврдио је Ћресуду Среског суда и то пресудом својом бр. Пл.-251/39 од 30 новембра 1939 год., налазећи да се „туженици не могу користити привилегијом одржаја, јер државина дела спорног имања од стране њиховог оца и деде није била законита и савесна, § 929 у в. 941 г. з." По ревизији тужене стране, Касациони суд је закључком свога II грађанског већа бр. Рев. —794/40 од 19 априла 1940 тод. поништио пресуде оба нижа суда и упутио предмет на нову расправу и одлуку. У погледу оцене застарелости тужилачке стран^ на тужбу, о коме се је питању Касациони суд изјаснио Једино у вези са ревизијом сматрајући остале ревизионе наводе као за сада беспредметне, Касациони суд је навео: „По § 930 а г. з. сва права па и право својине губе се, ако се за 24 године не употребе, или се за толико времена противу туђег присвајања ништа не учини, без обзира на то, да ли је нраво својине уведено у јавне књиге или судом потврђено. Према томе, по овом законском пропису није потребно утврдити правни основ и савесност државине, већ само то, да ди је сопственик — тужилац услед неупотребе истог изгубио своје право на тужбу". Ово гледиште Касационог суда поклапа се са гледиштем израженим у многобројним ранијим његовим одлукама које су -саопштене у Грађанском законику издања г. Ивана Д. П е тк о в и ћ а. У томе реду идеја, нарочито су карактеристичне следеће одлуке: Рев. —2137/37 и Рев. —412/38 у којима се наводи, ,да се и право својине услед невршења губи за 24 године, па да ■се зато не мора испитивати савесност садашњег држаоца и правичност његове државине; Рев. 1252/34, по којој одлуци, тужба за својину застарева за 24 године без обзира на то каква је сада „државина држаоца имања; бр. 3748/26, по којој одлуци за застарелост тужбе по § 930 а г. з. не тражи се законски основ прибављања, већ само одређени протек времена за подизање тужбе. НајЗад, код тужби којима се тражи наслеђе Касациони суд је првобитно заузео гледиште да треба садашњи држалац да утврди савесност и да је прибавио заоставштину по § 929 е Г . з „ па да буде јачи од тужиоца, -— види одлуку бр. 1826/23