Branič

250

„Б Р А Н И Ч"

и 1189 26, док, доцније, у одлукама Рев. —1516/33 и Рев. —1271/36 налази, да тужба којом се тражи наслеђе застарева по § 930 а г. з. без обзира да ли је држалац имања савестан или није. У поменутом издању Грађанског законика г. Петковић упућује на један део правне литературе која се овим важним питањем бавила, па тако упућује на расправе г. г. Стевана Максимовића, Др. Лазара Марковића и Јосифа Стојановића, објављене уАрхиву у 1912 години, и на чланак г. Драг. Кнежевића објевљен у Браничу 1935 године. У тим написима третира се улога застарелости код прибављења и губитака права својине. Зато читаоце упућујемо како на горе наведену судску праксу, тако и на ову врло важну и интересантну правну литературу.

СУДСКО. ПРАКСА Државка хипотекарна банка може се каплатити за своје потражипање — ипету произашлу из друге продаје имања од купца на чију ,|е штету вршена друга продаја без судске одлуке. Тужилац М. Ј. тужио .је Д. X. Б. да је купио на јавној лицитацији 15-Х11-1930 год. од тужене имање Г. К. за 92.140 дин. и по споразуму да положи 42.140 дин. у 4 рате, а за остатак да га прими за дужника, Мећутим тужена и ако је примила горњу суму, вратила му кауцију, ипак му имање није пренела у власкиштво, већ га поново изложила продаји а њему задржала 42.140 дин.; па је молио да се осуди, да му ову своту врати. Тужена наводи да је заиста тужилац купио спорно имање, положио горњу суму, као и да плати дужни интерес туженој од 1,IV 1931 го ц.до 1 /IV-1934 год. вративши му положену кауцију. Међутим он није испдатио интерес ни после опомене, ге је банка продала имање на његову штету, па је том продајом оштећена и зато је задржала горњу суму. Споразума није било. По овом је Окружни суд за град Б. донео ову пресуду под бр. По. 238/38/9 од 28-1У-1939 г. „Да тужена плати тужиоцу неправилно и неумесно задржаау суму у 42.140 дин. са 60/ 0 интереса и т. д. а са ових разлога. Заиста је тужилац купио спорно имање, па му и кауција враћена, али није платио поред куповне цене и интерес за напред наведено време, те је тужена банка као извршна власт у смислу § 484 г. суд. пост. овлашћена да нареди нову продају на штету и трошак купца. У смислу §§ 481, 484 г. суд. пост. може се тражити трошак настао новом продајом из положене кауције као и из остале имовине купчеве. Али само је питање, ко ће констатовати штету — разлику у цени између прве и друге продаје, да ли сам поверилац или одлука редовног суда. Ну у случају да штета не прелази положену кауцију, онда ће се у смислу § 465 тач. 6 грађ. суд. пост. наплатити сам поверилац, у противном нма се вишак утврдити у поступку пред редовним судом. Па како је тужена вратила тужиоцу положену кауцију у 6.000 дин. то се за насталу штету између прве и друге продаје у смислу §§ 465и 481 грађ. суд. пост., пошто се из кауције није могла наплатити имала обратити редовном Суду а не да се из делимично положене куповне цене сама наплаћује. Пошто је неправилно задржала, то се има осудити да исту врати § 602 г. з. Нема застарелости, јер се не тражи накнада — § 930а г. з., већ повраћај куповне цене и т. д." По призиву тужене Б. Апелациони суд под Пл. 1272/39 од 3-Х1-1939 год. изрекао и ову пресуду. „Призив не уважава, побијану пресуду потврђу.је и т. д. са разлога: Неосновано је тврђење тужене стране, да је она као извршна власт