Branič

ТУМАЧЕЊА § 419 СРПСКОГ ГРАЂ. ЗАК. итд.

277

деца од мајке наследила, после смрги дечије, прећи на оца и његов род, већ само на род материн. Дакле § 419. грађ. зак. не поставља неко опште правило о прелазу недостојности на његове потомке, већ је од правила по коме сваки за своје дело има да одговара, учинио изузегак у погледу наследства мужа и његове родбине према убијеној или злостављаној жени, која је од злоставе умрла. Тај пак изузетак не може се проширити и на остале случајеве недостојности из овог законског прописа, већ се има најуже тумачити. Опште је правило, да је недостојност за наслеђивање, као грађанско-правна казна, лична и погађа само онога, код кога се стекне а никако не може прећи и на његове потомке. Да је законодавац у.тео такво дејство недостојности, он би то изреком наредио. Према томе, кад наследник извршном пресудом буде оглашен за недостојног да наследи оставиоца, онда се сматра, да му наследство није ни припало и наслеђивање се тада регулише као да недостојни није ни доживео моменат смрти оставиоца, те на наслеђе долазе потомци недостојног по праву представљања. Они ће добити део наслеђа, који би припао недосгојном као њихобом претку, да је био достојан за наслеђивање — § 399. грађ.. зак. Стојећи дакле на овом гледишту, да недостојност у опште ие прелази на убичине потомке, Касациони суд сматра, да је ирелевантно питање, да ли код права представљања, потомци долазе на наслеђе по свом личном праву или по праву свога претка, кога при том представљају, које је питање третирано у одлуци I. грађ. већа." IV. Коментатори нашег Грађанског Законика по истакнутом питању, и то од најстаријих, Др. Димитрија Матића, па све до најдоцнијих Лазе Урошевића, Др. Ј1. Марковића, нису се јасно изјаснили. Тако Др. Д. Матић коментаришући § 419. грађ. зак. вели: „Ако би се десило, да су два брата, која имају право да наследе свога умрлог оца, па један од њих буде оглашен да је недостојан за наслеђе, онда ни његова деца неће моћи наследити свога деду; стриц ови, као најближи сроднијс добиће цело наслеђе. Она деца неће моћи претстављати свога оца, јер се непредставља онај, који је још жив, па и кад би га представљали, дошли би на место недостојнога, т. ј. онога који је без права"'. Ово своје. гледиште Матић ближе не аргументише, већ само упућује на пропис § 541. аустријског грађ. зак. Истина он наводи чл. 730. франц. грађ. зак. према коме деца недостојног долазе на наслеђе свога деде сама по себи као најближи сродници, а не по праву претстављања. Он не усваја ово гледиште за своје тврђење у погледу тумачења § 419. Срп. грађ. зак. Лаза Урошевић и Др. Л. Марковић у својим коментарима Грађ. зак. нису се бавили овим питањем код објашњења § 419. г. з. V. Што се тиче теоретичара нашег наследног права, по истакнутом питању они се не слажу. Наиме једни заступају гледиште: да се недостојност простире и на потомке, док други заузимају-