Branič

ДА ЛИ ЈЕ ОСАМ МЕСЕЦИ СТРОГОГ ЗАТВОРА ТЕЖЕ итд 289

^змеђу две врсте казне, да ли строги затвор или затвор, узети за основицу укупне казне (Н. пр. губитак службе по § 49 к. з. изриче суд при свакој осуди најмање на 6 месеци строгог затвора или на годину дана затвора. Тако исто односно губитка чина на свагда за официре и подофицире ■— 1 од. § 28 в. к. з.). С друге стране постоји разлика у извршивању казни лишења слободе па је од значаја знати која ће од две неједнаке врсте казне представљати повишену казну. У случају реалног стицаја примењује се т. з. асперациони систем т. ј. за сва дела у стицају изриче се само једна укупна казна која се добија повећањем најтеже заслужене казне између одмерених казни за свако поједино кривично дело. Суд ово повећање врши по својој слободној оцени а у границама 2 од. § 62 к. з. Из овога изилази да закон не овлашћује судију да арбитрарно оцењује и питање која је између више заслужених казни најтежа већ се решење овога питања има заснивати не толико ка слободном нахођењу судије колико на правним начелима израженим у кривичном законику. Пре свега одредба § 62 к. з. налази се у глави V крив. зак. („Стицај више казнених закона и кривичних дела"), тако да прописи у овој глави (§§ 61—64) чине једну целину, што је са гледишта правилног тумачења ове одредбе важно. Прогшс § 62 не говори која је казна најтежа али се решење овог питања може и мора извести аналогно 1 одељ. § 61 к. з., где се каже да се у случају идеалног стицаја казна одређује по оном закону који прописује најстрожију казну а при неједнаким врстама најтежу врсту. Разлика је једино у томе што се код идеалног стицаја мисли на прописане казне а у § 62 на досуђене али без обзира на ову околност ошпти принцип за одеђење која је од неједнаких врста казни најтежа поставл,ен је дакле у кривичном законику. Према томе и суд се у решењу овога питања има држати овога критеријума. Другаче поступање није у духу кривичног законика. Ако се ради о казнама исте врсте тежа је она која је дуготрајнија. Ако би уз мању казну по висини била изречена и која сиоредна казна опет је строжија она чији је максимум већи. Гледа се дакле у првом на главне казне и њихову величину. Иначе ако би мања по дужини казиа која повлачи и коју споредну, била тежа, могло би се десити да би укупна казна била нижа од појединих одмераваних казни. Ако су истоврсне казне истога максимума а уз једну је од њих изречена која мера безбедности или споредна казна, за основицу укупне казне ваља узети ову последњу, чије је дејство свакако појачано изрицањем споредне казне. Ако су изречене казне и по врсти и по висини једнаке а уз ниједну од њих није додељена ниједна мера безбедности односно споредна казна, узеће суд за најтежу казну ма коју од њих и ову ће повисити по слободној оцени с обзиром на остале заслужене казне. Питање може бити спорно ако се тиче казне неједнаке врсте. Горе смо видели да је у 1 од. § 61 к. з. постављен крите-