Branič

„Б Р А Н И Ч"

тересима располаже V свој\' личну корист а да при томе нема својих расположивих средстава која ће држати у приправности на случај захтева за исплату као и када, прећути пријем заменл:>ивих ствари за рачун властодавца у случају, да од тога настане штета по властодавца као и да је извршилац — пуномоћник делао намерно тј. ишао на то да оштети туђу имовину, злоупотреби дато му овлашћење или прибави себи или другоме какву противправну имовинску корист.

СУДСКА ррдкгд а) грађанско правосуђе Оставински суд није једино надлежан да утврђује смргг неког лица и његове наследнике, већ се сродство наследника може утврђиватн и општннским уверењем. (Закључак Касационог суда у Београду од 15 септембра 1939 год. Рек. 338). По правној ствари тражиоца извршења М. П. противу извршеника М. П., због дозволе иззршења, Срески суд у Алексинцу дозволио је принудау јавну продају непокретне имовине извршеникове. По рекурсу извршеника, Окружни суд у' Алексинцу закључком од 10 фебруара 1939 Пл. 12, укинуо је закључак Среског суда са разлога: ,,Погрешио је првостепенеи суд што је дозволио предложено извршење на основу извршног наслова — решења првостепеног суда у Алексинцу бр. 38149 од 23 јануара 1928 год. у корист тражиоца извршења јер поменути извршни наслов — решење не гласи на име тражиоца извршења већ на име Милутина Пержуна, те у смислу § 6 И. п. усвојени захтев побијаним закључком не припада гражиоцу извршења, нити је у смислу § 14 И. п тражилац извршења Миодраг доказао да .је тај захтев прешао од Милутина на њега. Приложено уверење општине алексиначке бр. 11443 није доказ у смислу § 14 извршног поступка у вези § 388 Грпп. јер за утврђивање чињенице да је Милутин Пержун умро и да је .једини његов наследник тражилац извршења Миодраг, па према томе да су и сва права из поменутог извршног наслова прешла на тражиоца извршења, у смислу § 22—23 ванпарничног поступка надлежан је Срески суд а не општинска управа, те приложеио уверење о таквој чињеници у смислу § 388 Грпп. није јавна исправа. Најзад одмерени трошкови предлога у побијаном закључку, с обзиром на висину дуга из предлога високо су одмерени нити су саображени правилнику о висини награда за адвокатске послове". По ревизијском рекурсу тражиоца извршења, Касациони суд у Беогарду није усвојио правно схватање призивног суда, већ је пресуду истог суда укинуо са разлога: ,,По § 394 грађ. зак. права и обавезе оставиоца прелазе на наследнике у моменту његове смрти, што значи да у нашем праву није позната установа лежећег наследника (ћегесШаз јасепз), јер се томе противи назедени пропис материјалног права. Последица тога јесте, да се и пре уручења заоставштине наследник има сматрати као носилац права и обавеза умрлог, па шта више и пре отварања оставинске расправе. Из овога произилази, да се оставински суд не може смаграти као искључиво надлежан да утврђује факат смрти неког лица и његове наследнике, .јер би то суд могао установити тек по завршеној оставинско.ј расправи или после доношења закључка о уручењу наследства — § 117 в, п., те ако би се прихватило гледнште да само оставински суд утврђује легитимног наследника, остао би један период времена, када наследника имовине не би било, а то по нашем праву не може бити, као што је већ наведено.