Branič

300

„Б Р А Н И Ч

ста ублажазању по § 30 бр. 3. кр. 3. и отклонивши ту одредбу, узео малодобност као олакшицу код сва три оптужена, па је на основу сада установљених олакшица и отежица уважио призив државног тужиоца, пресуду окр. суда у погледу одмеравања казне преиначио и оптужене осудио као у диспозитиву, јер сада одмерена казна одговара тежини кривичних дела и степену кривичне одговорности оптужених. Услед горње одлуке, Касациони суд није могао уважити призив опт. К. Л. и т. д. Бранко ЈевремовиН

н) адмиипсшрашивно иравосуђе О разумевању ст. 2 § 259 Закона о чиновницима у вези ранијег чл. 102 тач. 7 Закоиа о унутрашњој управи. (Решење опште седнице Државног савета од 8 фебруара 1940 године бр. 3292 40). У чл. 102 Закона о унутрашњој управи било је прописано да среским начелницима, узузев III и IV а) групе, припада на име нарочитог додатка на службу по 1.200.— дин. месечно, ко.ји је износ био смањен на 1.080.— дин. изменом поменутог закона од 19 јула 1929 године, док цео овај пропис није био укинут одредбом §-а 306 Закона о чиновницима, који је у § 22 предвидео за све чиновнике нарочити положајни додатак. Али одредбом ст. 2 § 259 Ч. з. прописано је да „чиновници који по овом закону добију мањи положајни додатак од додатка на службу који су по досадашњим законским прописима имали, примаће ту разлику све дотле док напредовањем не постигну положајни додатак који је једнак или већи од досадашњег додатка на службу". Код случаја бр. 9747/39, где се радило о промени наведених прописа, један срески начелник, који је у томе звању био затечен 1 априла 1931 године тј. на дан ступања на снагу Закона о чиновницима од 31 марта 1931, и који је до тада примао додатак на службу из наведеног чл. 102 3. у. у., почео је после 1 априла 1931 примати разлику између тога додатка на службу и положајног додатка из § 22 Ч. з., а на основу ст. 2 § 259 Ч. з., и примао је све до постављења у звање полицијског саветника, кад му је прекинуто исплаћивање ове разлике. Пошто га .је власг одбила од тражења да му се ова разлика и даље исплаћује, тужио се Државном савету, који му је тужбу одбацио, нашавши да је ова разлика потицала од додатка на службу из укинутог чл. 102 3. у. у. и била везана за звање среског начелника, па пошто је та.ј пропис укинут, а тужилац променио звање, престало му је нраво на тај додатак, па према томе и на разлику по ст. 2 § 254 Ч. з. Међутим, код случаја бр. 17982/39, где се радило о тумачењу истих прописа, Државни савет је нашао, да је тужиоцу, ма да је изгубио звање среског начелника, ипак остало право на поменуту разлику, јер је она, укидањем чл. 102 3. у. у., престала бити г .'езана за звање среског начелника и постала самостална са одредбом из ст. 2 § 259 Ч. з. као правним основом. Из овога произилази да је у наведена два случаја различито протумачен ст. 2 § 259 Ч. з. у вези ранијег чл. 102 тач. 7 3. у. у. у погледу питањ*а: да ли губитак звања среског начелника повлачи губигак разлике између додатка на службу предвиђеног за то звање по ранијем чл. 102 тач. 7 3. у. у. и положајног додатка из § 22 Ч. з., а која је разлика исплаћивана таквом чиновнику као среском начелнику после 1 априла 1931 године на основу §§ 12 и 13 Закона о пословном реду у Државном савету и управним судовима, изложено правно питање је изнето пред Општу седницу Државног савета, која га је проучила и нашла: До ступања на снагу Закона о чиновницима од 31 марта 1931 године специјални додаци односно додаци на службу за чиновнике појединих струка били су предвиђени посебним прописима, али су ти прописи укинути одредбом § 338 Ч. з., јер је у § 22 Ч. з. предвиђен положајни до-