Branič

308

„Б Р А Н И Ч'

зује као одредбз која је ступањем на снагу Грађевинског закона изгубила законски основ, а тиме и правну важност. Са овнх разлога, а на основу §§ 12 и 13 Закона о пословном реду у Државном савету и управним судовима, Општа седница Државног савета је донела ово Решење о разумевању § 125 Грађевинског закона у вези са односним одредбама градских статута: Одредбе градских статута, о обавези сопственика имања на подношење трошкова око постављања уличне водоводне цеви, престале су да важе после ступања на снагу Грађевинског закона из 1931 године. 111 О разумевању напомене 7 уз Тар. бр. 12 у вези чл. 20 Закона о таксама. На основу §§ 12 и 13 Закона о пословном реду у Државном савету и управним судовима, изнето је пред Општу седницу Државног савета тумачење одредбе из напомене 7 уз Тар. бр. 12 у вези чл. 20 Закона о таксама у погледу питања: да ли се морају таксирати пре одобрења они уговори чија правна важност зависи од одобрења неке власти- Расправљајући ово правно питање у случају бр. 7817 34, где се радило о токсирању уговора о продаји имања једног малолетника, и где је важност уговора по закону зависила од одобрења Сирочадског стола, — надлежно одељење Државног савета је нашло да је уговор требало таксирати пре одобрења, сходно одредби из напомене 8 уз Тар. бр. 12, а ако уговор не би био одобрен, странка би могла тражити повраћај плаћене таксе по ст. 2 напомене 7 уз Тар. бр. 12. Међутим, код случаја бр. 1123/39, где се радило о уговору између општине и једног грађанина о закупу општинског земљишта, и где је важност уговора, по нахођењу и странака и власти, зависила од одобрења надлежне државне власти сходно ст. 2 § 81 Закона о општинама, једно друго одељење Државног савета заузело је гледиште супротно ономе из претходног случаја, а наиме да таксирању подлежи само закључени уговор, дакле такав који је слособан за заснивање права и обавеза уговорних страна, а таквим се не може сматрати онај који по прописима јавног права зависи од претходног одобрења неке власти. Услед овако супротних гледишта, изложено правно питање изнето је пред Општу седницу Државног савета која га је проучила и нашла: У Тар. бр. 12 Закона о таксама прописана је такса за уговоре о куповини и продаји, па је у ст. 1 нпомене 7 речено: „Ова такса плаћаће се за све закључене уговоре о куповини и продаји без обзира на њихово реализовање и она се у случају неизвршења уговора не враћа". Затим је у ст. 2 исте напомене прописано: ,,Али, ако важност уговооа зависи од претходног одобрења неке државне или аутономне власти, па се то одобрење не добије, или се уговор поништи на основу пречега права откупа, вратиће се по молби интересованога лица, плаћена такса за такав уговор". Овај пропис, који је садржан у Тар. бр. 12 где је реч о такси за угозоре о куповини н продаји, проширен је и на остале уговоре одредбом из последњег става чл. 20 Закона о таксама, где је речено: „Пропис 7 напомене уз Тар. бр. 12 важи и за све друге уговоре и исправе". Кад је у Тар. бр. 12 реч о уговорима о куповини и продаји, а у чл. 20 Закона о таксама и о свима другим уговорима, несумњиво је да се ту мисли на уговоре из приватног права. По правилу,. за важности таквих утовора довољно је у сваком конкретном случају постојање оних елемената које предвиђају прописи из приватног права, тако да постојање тих елемената чини уговор перфектним, а тиме и подложним таксирању. Међу тим елементима, по правилу, није и одобрење власти. Међутим, у извесним случајевима, било због личности уговорних страна било због предмета угозора, важност уговора је по нарочитим прописима условљена претходним одобрењем извесне власти. Кад би се ово- • одобрење, у^случају где је потребно, узело као један од елемеиата уговора, онда би се закључило да уговор у таквом случају не постоји ако- • одобрења нема, односно да је одобрење услов за постојање уговора. Ме-