Branič

УТИЦАЈ СПОРНИХ И ПРЕЈУДИЦИЈАЛНИХ ПИТАЊА У ВП.

55

нака, а затим је у лосебн.им прописима ВП (као што су §§ 2, 22, 180, 185, 278 и сст.) одређено који су то случајеви код којих се ванпарнични поступак пскреКе по службеној дужности. Кад је већ једном покренут поступак, онда у нашем новом ГПП долази до изражаја нанело официозности, али по самој природи ГПП с њим се није могло и г ћи сувише далеко, те то начело официозности наилази на бране, које му поставља законодавац у прописима у којима је поштовао начело диспозиције странака. Тако парннчии суд мсже наредити извођење појединих дсказа по службеној дужности, али по § 247/11 ГПП суд не може .по службеној дужности извести доказе исправама и сведоцима, ако се то-ме успротиве обе стран'ке. У § 368 ГПП изречено је правило, да суд по слобсдном уверењу оцењује да ли се ксји чкњенични навод има сматрати истинитим, међутим по § 362 ГПП суд је везан да сматра истинитом ону чињеницу, поју противник онога који се на ту чињеницу позсве, призна. «ао истиниту. ВП, који је у корист начела официозности у свом § 1 повредио начело диопозиције странзкз у погледу покретања поступка,, доследно је и у другим свсјим прописима у већ покренутом поступку ишзо са начелсм официозности много даље, него што је то смео да учини ГПП. Тзко по § 2/11 бр. 5 ВП ванпарнични суд није везан доказима, које су му странке понудиле, ве-К је дужам да сам пронађе, прибави и изведе 'све доказе «оји су од утицаја за његову одлуку. Исто тако, ванпарнични суд не^е засновати своју одлуку само на ч/њеницама и околностима које су странке навеле, ве1п је дужан по § 2/11 бр. 6 ВП да узме у обзир све чињенице које су релевантне за његову одлуку, а које је ма на ко'ји други начин са-знао. Услед свега тога, ванпарничми суд није више по правилу везан за признање странака, 3 ) које претставља једну од основних мзнифестација начела диспозиције странака у грађанском посцесном праеу, а уједно и класични и најважнији доказ у том процесном праву. 2) Даља начела ГПП од 'којих ВП отступа су: начело сбостраног ■саслушања странака (аисИа!иг е! а^ега рагз), начело усмености, јавности и непосредности, До« су та нзчела у ГПП правило (које истина трпи доста изузетака), дотле се из §§ 11 и 12/1У ВП види, да ВП та начела у многоме напушта и да она «од њега претстављају готово мзузетке. 4 ) 3) Грађзнско процесно право је систем законских наређења! која прописују радње и фсрму тих радњи управљених на остварење и заштиту грађзноких права. У суштини сваког процесног права је да се тим радњама пропише нарочита свечана и строга форма у којој се оне морају предузимати. Та«о је и у ГПП. У том Закоиу (§ 368) проглашено је начело слободног судиског уверења ксд оцене доказа, али ипак ГПП није сставио судији да сам одлучи шта -Ке сматрати доказом, камву форму доказ мора имати и у «ојој форми се поједини доказ има извести. ГПП је нзпротив у §§ 362—485 прсписзо, која доказна средства смеју бити употребљена у парничном поступку, коју форму морају имати и на који 3 ) В. д-р С. Цуљв: Грађанско лроцеено право Крзљееине Југослаемје —- Ванпзркички поступци —■, стр. 596; д-р Д. Година: Коментар ва-нпарничног поступка стр. 18. 4 ) Д-р С. Цуља: ор. сН,, стр. 507.