Branič

УТИЦАЈ СПОРНИХ И ПРЕЈУДИЦИЈАЛНИХ ПИТАЊА У ВП.

61

ствари је одређивање да ли је ваибрамни отац дужан да даје алимента• цкју и у ком изноеу. Међутим само ако одлука о шносу ал^иментације завиои од доказа спорних чињеница, које се средством ванпарничног поступка не могу утврдити, упутиЋе суд штитника на парницу. Дакле, и ако смо напред казали да је ванпарнични суд дужан да сам донесе одлуку о главнсј ствари макар да је предмет одлуке о главној ствари споран, било што је спорно само правно п.итање или што је споран чињенични основ за то питање, ипак је законодаеац ограничио взнпарнични суд у дсношењу одлуке о самој ствари, «ад је предмет те одлуке одређивање изиоса алиментације из § 181/1 ВП, а износ алиментације је споран, јер су оспорене чињенице на основу којих се та^ј износ има одредити, и то само кад се те чињенице не могу утврдити средством ванпарничног поступка. С обзиром да је за примену § 181 ВП потребно да је ванбрачни отац признао очинство, то мислимо да се на територији Касационог суда у Београду овај пропис може примењлвати и поред § 130 ГЗ и чл. 27 УВП, али само у случају кад ванбрачни отац претхсдно призна очинство у форми прописанзј у § 130/П ГЗ). Други случај та^квог ограничавања ванпарничног суда је случај из § 216/11 ВП. По том §-у взнпарнкчни суд је позван да утврђује очинство ванбрачног детета у циљу да се такво дете сматра позакоњено доцније закљученим браком његових родитеља, и то у случају кад се такво утврђење тражи после смрти очеве. Овде је предмет одлуке о главној ствари утврђивање ванбрачног очинства и, следствено, позакоњење дететсво. Међутим ако они, који би били псзвани на наследство ванбрачног оца то очинство основано сспоре, суд не-Ке моки донети одлуку о главној ствари, ве1=1 -Ке тражиоца морати упутити на пзрницу. Дакле, нашли смо само два посебна случзја (снај из § 181/1 ВП и онај § 216/П ВП) код којих је законодавац ограничио взнпарнични суд у доношењу одлуке о главној ствар>и кад је предмет те одлуке споран, а постојање само два таква случаја најбоље поткрепљује тврдњу, да је у сваком другом случају ванпарнични суд дужан да донесе одлуку о главној ствари, макар њен предмет био споран, само ако је тај предмет изричним наређењем закона стављен у надлежност взнпарничног суда. Из свега што смо досад казали указује нам се велика разлика између НП и ВП. Док НП стављају у надлежност неспорног суда само оне ствари, које су у принципу неспорне, а и те ствари она му одузидлају а«0 ! се у току поступка изметну у спорне, дотле ВП ставља у надлежност ванпарничног суда и многе ствари које су саме по себи спорне и овлашћује га да их као такве сам мериторно реши, а једино у наведеним случајевима из §§ 181/1 и 216/П ВП наређује ванпарничном судији да мериторну одлуку препусти парничном суду. Даље, одлуке неспор1ног судије по НП су само формално правноснажне и према томе нису матер.ијалнс правноснажне, веп противу њих могу странке војевати у парничном поступку. Напротив одлуке ванпартчног суда су по §181 ВП по правилу матер-ијално праеноснажне, а противу њих може се војевати у парници једино кад је странкама посебним законским прописима- игвк задржан пут парнице. А кад размотримо посебне случајеве