Branič

46

,БРАН ИЧ"

у унутрашњости Србије није уопште хтео да гони, суд је донео пресуду којом је окривљеника осудио на две године рсбије, «оја је осуда по ревизијама обеју страна оснажена од највишета суда. — По делу из § 218 КЗ државни тужилац у престоници одбацио је пријаву по § 44 КП, лрешао је преко одлуке Апелац. суда да има основа сумњи да је окривљени дело извршио, не хтевши чак да се користи ни правом које му признаје § 56 КП, упркос одлуци вишега суда да има места оптужби. Или, најзад, овај случај. Петар да у комисион златан сат часовничару да га овај што повољније прода. Часовничар мађе купца у лицу једног чиновника и с њим уговори куповину сата и плаћање у месечним ратама. Док је чиновник био запослен, рате су редовно отпла^иване и полагане. Када је купац одједном остао без службе, стплате изостану, те Петар тужи чассвничара за утају! Државни тужилац прими пријаву, гони часовничара и подигне оптужницу! Оптужује га за дело из § 318 КП! По његовом приговору Апелац. суд у Београду нађе да нема места оптужби, јер је по среди приватно-правни однос, који се има рашчиетити и раоправити у редовној грађанског парници. — Одлука правилна да правилнија не може бити, па ипак недовољно јака да збрише све оне непријатности које је доживео некриви часовничар због гоњења од стране државног тужисца. Ова три случаја навели смо према памћењу и без ближих података, али тврдимо да случајева сличних овима >има у доста лепом броју, те жалимо што нисмо прибележили све оне оптужнице по којима је престонички Апелациони суд нашао да су предмет приватно-правнсг односа. Жалимо што не познајемо страна законодавства о функцији државних тужилаца у разним земљама, да бисмо могли бар донекле уп '0редити наше законодавство с другима, али смо мишљења' да нам не би ништа шкодило да смо и ми прихватили систем који влада у Француској, где државни тужилац подиже оптужницу тек кад нарочита комора при апелационом суду списе које јој је доставио истражни судија- врати државном тужиоцу с ммшљењем да се може подики оптужница.*) Па ипак наша судска пракса може да забележи и светле примере рада и улоге државних тужилаца. Није мали број јавних претреса на којима државни тужмлац одустаје од гоњења, ттошто је претходно уложио сав труд да скривену материјалну истину открије и укаже на њу у корист набеђеног окривљеника. Оштри државни тужилац уме често да се изненада прометне у дсброг чиновника, који се одједном на претресу повлачи с бојишта уверен; да је своју улогу одиграо савесно до краја. У изложено!м 'случају државни је тужилац размотрио разлоге веКа са којих је окривљени К. сслобођен од оптужбе, проучио је исте и упоредио са чињеницама утврђеним на главнсм претресу, па је, нашавши да је суд правилно утврдио одлучујуке чињенице, и исте оценио по свом слободном уверењу, м!ирне савести изјавио да ревизију не^е праадати, знајући врло добро за § 341 КП.

*) В. Чубинског, стр. 365.