Brastvo

БОРБА ЗА НАРОДНОСТ 85

народном делу. Да ли је потребно епомињати имена 00ровског, Јунгмана, Колара, ШаФарика, Палацког и многих других“ Дух хусвитеких Чеха оживе сада у њиховим потомцима, а нова наука и практични погледи начинише од њих још и најславније и најбоље поборнике Оловенства. У општој словенској заједници траже они у најтежим данима своје борбе, ако не материјалну, а оно моралну потпору и налазе је, а ми смо видели како је она од блатотворног утицаја била у чешкој народној ствари. Чешки народ је дошао у потпуном смислу речи до своје народне свести. Па ипак је Лалацки у последњем свом говору ('%Љ6. Маја 1876.) напоменуо да „се наш (чешки) народ налази у великој опасности, опкољен са свих страна непријатељем. Али ја ипак не сумњам да ће му испасти за руком, да све те опасности отклони, ако само уехте. Међу тим није доста рећи да. се хоће, већ свак мора, колико може, суделовати, радити, жртвовати се за опште добро, нарочито за одржање народности. Чешки народ има за собом славну прошлоет..., сад је потребно да се образујемо, да учимо и да на основу изученог разума радимо. То је једини тестаменат, који бих ја, тако рећи, на самрти хтео да оставим моме народу.“ И последње речи Палацкога нису изговорене узалуд. Како за његова живота, тако и после његове емрти продужена је на чешком земљишту борба за опстанак чешке народности, и у њој је чешки народ, од како се могао ослањати и на најмањи део закона, а нарочито, од када је у Аустрији уведена уставност, показао такву моралну силу, да се за његову опасност бојати само