Brastvo

152 ГЛИША ТРЛАЈИЋ

стало врло научен човек! Доцније је и пред самим руским царем осветлао образ себи и своме роду. Руски цар Александар [ даровао му је, као професору, о једном испшту школеком, у знак особите наклоности и признања, свој сопетвени претен!

Кнез га је шитао, шта намерава почињати:

— Ако ћеш у Рувију да пођеш, — говорио му је, — па тамо да огледаш срећу евоју, ја ћу ти бити на руци, и ти ћеш стећи у брзо службе и признања. Жеелиш ли, пак, остати у своме завичају, бићу ти опет пријатељ и гледаћу да нађеш себи место, којим ћеш моћи потпуно бити задовољан.

— Лепо је бити признат и чувен у страном свету, али је још лешше елужити својој земљи и своме роду ! — одговорио му је Глиша, захваљујући се топло на толикој доброти кнежевој. — А повле... додао је стидљиво и устежући се, — ако ја одем у далеку Русију, Бог зна, хоћу ли моћи још икад видети моју милу нану, славно село Мбле и драге Молчане !.. Најпосле, бојим се да оданде нећу моћи баш ништа привредити за свој род, за мило Српетво, које је тако оскудно у ученим људима, па боље ми је у својој земљи и еиротовати, негоу туђој благовати.

Чеестита кнеза дирнула је толика оданост Глишина према своме завичају, те му обећа у тврдо да ће се састарати за њега. Али своје обећање, на жалост, није могао испунити. На скоро по томе разговору падне у тешку болест и након дужег боловања умре.

По смрти кнежевој искупе сродници све његове адиђаре, злато, сребро и друге скупоцености и предаду