Brastvo

95

сте могли приметити. Све се је то устајало, све ограничило оградом куће и дворишта. Што је ту је, а даље нисте могли видети ништа, до тупе, бојажљиве погледе , неповерљивост и себичњаштво. Ово је било право ропство, урођено иу крви и у нарави, према чему је сличан живот и најнеобразованијих пустињских народа Америке и Арике. Не само што нисте 6 њима пристали ни да ведите, ни да говорите, но вас још и не трпе, мислећи и бојећи се, да немате скривених намера. Чим сте в њим дошли у додир, а он већ емишља како да вам доскочи, и док сте ви блажена срца, он вам у један пут подмеће ногу, и ви се чудите и гнушате. Али такав је морао постати, — Турци су га на то привикли! Овакав карактер био им је као предохрањива мера у саобраћају с Турцима нижега реда, да их ови не би обманули и оштетили. Бољи би Турци показивали на тај прљави карактер прстом, и тим би правдали своје презриво и не одвећ одлично отуривање. Док су их ови презирали све дубље и дубље, они се су све више у пренемагању и подмуклости усавршавали.

Сад су дошли ослободиоци. Мислило би се, да су их грађани дочекивали као сепасиоце. Не, ослободиоци ву имали улицу, и ту ву се могли ширити до миле воље, али кућевни прагови беху им за свагда затворени. Изгледало је, као да су ослободиоци избачени са евим на улицу. То је „братушкама“ било мало тешко. Бити туђинац тамо, куда носиш слободу ! Како вече, а они са пвима на улицу. Грађани се затворили, па грицкају и пијуцкају, а за ослободиоце