Brastvo

96

који су на улици, па се луњају, ни мукајет. Шта више нису хтели официрима дати ни квартире, док их ови нису научили да буду мало учтивији и гостољубивији. — Она тешка успаваност, она неповерљивост, била је као терет полету новога живота. Макар што Руси за њихово унапређење предузимали, грађани седеше с миром, као да их се ни мало не тиче, и посматраху тупим неповерљивим погледима. Ни један не приђе ближе, бар до пола пута на сусрет, а о том, да и сами што прегну и припомогну, не буди ни речи. Зато је Нечајев и морао онако безобзирно с њима да поступа. Ми смо га видели, да је извађао што је хтео.

Али њему не беше ни то доста. На што је градска башта, на што школа, кафана, друм и просечена улица, кад ву људи зазорни, пудљиви, непредузинљиви, учмали. Реши ве, дакле, да им улије други, окретнији и искренији живот. Да је хтео педагошки, мотао би се дуго мучити, и дуго би морао чекатл, док би се ова устајала бара сама од себе кренула и заталасала. Зато смисли нешто са свим особито. Детету, које неће да окуси, силом се намажу уста, па кад осети еласт, оно после и само тражи. Не иде, дакле, друкчије, већ да приређује забаве, и то понајвећма за сад под ведрим небом, пошто тако великих јавних локала у граду није било. Ово је био најблагодетнији пут за достигнуће циља. Ништа није подесније да крене устајалу бару живота, до заједничке забаве и весеља, Нечајев је био на врло добром путу, и очекивао је велике успехе. Ту је доводио музике, приређивао лутрије за благотворне смерове, ту