Brastvo

Иначе се одржао врло добро. Два часа од Ооије и пред вама пукла панорама таласастог земљишта, које се протеже чак до Радомира, па пи даље, чак до самога Константиновог Велбужда, пријатеља и побратима Краљевића Марка. Ви путујете лево, једном високом косом, а десно ова панорама; просто, да вам цела историја овога српског дела света са свима њеним глумцима пред очи излази.

И само да ме трусак кола није од времена на време будио, ја бих дуго о српској прошлости у

овом лепом куту земље сањао. Али кола — та проклета кола без пружина — мало мало, па трус! мало мало, па трус! — да ми очи искоче. Уживах

ову панораму до 11 сати до подне, па онда зађосмо међу врлети.

Око подне изгубисмо већ и друм. Нисмо га изгубили зато, што смо залутали, но просто зато, што га више није било. Пођовмо преко брда и доље онако без компаса. А пут — да вас бог и у сну сачува! Већином смо ишли пешке. Тек испред Дубнице на 2—8 часа ухватисмо опет друм, јер ту престаје камењар. Прво смо прешли једну мочарну долину од 2 Билометра, па онда имадосмо до Дубнице добар друм. Испред вароши дижу се у небо планине рилеке, обравле лелом гором, али ви туда не можете, већ у десно, у неки засек, где се и град (варош) налази. Лево је голо брдашце, као да је усна рилеких планина, а десно на полеђини другога брдашца налазе се дубничка «лојза» (виногради).