Brastvo

119

Дигао сам се после пб ноћи, па изишао на друм. Од друма пођох уз брдо, па седох негде тамо горе и чеках зору. Чудио сам ве и опет нехатости власти, да се за угодност путника ама баш ни мало није побринула, већ нас оставила ситним и крупним крвопијама на милост и немилост. Па шта више у јутру сам морао платити и један „лев“ (динар) за „кревет.“ Ништа друго већ прави хотел — у плаћању.

И сад више нећу да вам причам ништа, догод се из Софије не кренем за рилске планине. Овај међуспон остављам за други пут, јер би ми у овај мах задавао одвише посла.

У Софију сам стигао око подне, бавио сам се три дана, походио сам љубазнога конзула ерпекога, Г. Данића, па сам се кренуо за рилске планине и манастир Рилу. Испред вас је брдо „Витоша,“ а у лево су снежоглаве планине Рила, које вам изгледају врло олизу. Али туда не можете ићи, већ морате унаоколо, пут Радомиру и Велбужду (Ћустендилу), па у лево на Дубницу, па поред македонске границе на мала врата -— у рилеке планине.

Та мала врата су: село Рила. Дан и по путовао сам до села Риле; дан до Дубнице, по дана до Риле. Цео Балкан од Софије до Дубнице, сем Витоше, го је и наг. Два часа пута од Софије, и ви већ впдите грдне насипе, које је пре руско-турскога рата подизала Турска за железницу преко Софије п Ћустендила —- на сваки начин — за Солун. Насип је истрекидан само тамо, где су требали доћи мостови.