Brastvo

134

старцу и пољуби руву, а мени рече: „С богом“, па хајд.

Упитам старца: ко јето и вуда ће, а он ми 0одговори : „Па иде си да стане попче.“ — А гдед—

Па у његовом селу. — А одакле је — Па отуд око Џумаје, из Македоније. — Је ли Бугарин % Разуне се.

Јадни ву ти попови, помислим, па погледам за ЊИМ. —

Кад сам се с манастиром опраштао, имао сам да понесем и ту успомену собом, да еу калуђери још и среброљубиви. Ко зна за какве рачуне они то раде, али да није за манастирске, то стоји. Не опомињем се којом приликом ми је у уши пуштено, да се о поласку братији која је слушала и бакшиши дају, тек ја нисам хтео те старе обичаје да вређам. Кад сам при опроштају дао једном, и друга су двојица пружила руке, макар што су у исто време једногласно исказивали своје скромно мњење: „Благодаримо, али то не мора бити!“ Хтео сам се насмејати, али се уздржах. На капији сам дао још дворостожеру, и он за нама калију затвори. Од један пут се нађосмо сами, као оглашени, и пођосмо низа стење.

Још једном сам се окренуо, погледао на манастир, погледао горе на пећине и ев. Јована Рилеког, па рекао: ( богом! |

Бд.