Brastvo

ван Век, она иста личност, што се после две године (1274.) одрече за љубав Михаилу УП своје православне догме , основане саборима и традицијама православне цркве, и свом снагом доказиваше истинитост папске веронауке, само да постане патријарах '

6) Неистинитост навода грчкога Пахимера није ми тешко било оборити, али је ваљало коју више рећи и ради садашњих страних писаца, који као и чувени Рус Тимотије Флорински никако не могу да знају што српски извори називају Уроша Великим, уверавајући, да ће то бити због унутрашњих и друштвених рефорама, које нам нису познате. Баш те унутрашње реформе српскога живота тадашњег времена познате су, те се б тога на њима не задржах већ на ономе , што ву историчари до вада бележили узгредице, као какве елучајности. А те елучајности баш и јесу најкарактернији доказ за правац српске политике, која је нашем народу на основу снаге и јачине осигурала доцније онако важно место међу народима. Урошева Србија истина не беше пространа као Милутинова И Душанова, али је он њој повратио Хум, одржао Пилот, савезом са Угарском осигурао евојим наследницима владу над Мачвом, београдеком и браничевеком облашћу, Сремом и делом Босне и услед рата с Миханлом УП! Палеологом (1272.) заузео северне крајеве Маћедоније са градом Окопљем. Тако проширену државу приморан је био да остави у наслеђе старијем вину Драгутину, што опет он не могаше да очува. Иза продуженога, рата са Византијом, који се у Априлу 12851. сврши поразом, Грци одузеше Србији земље