Brastvo

живота; — како ли, на послетку, опевали славу и величину својих одличника '

На ова нам питања повесница много не одговара. Та ни она сама не допире у толику старину, а камо ли да нам уме штотод причати о песништву словенске заједнице, из времена, дакле, пре 2— 3 тисуће година. Па ни оно што нам је сачувано из првих векова хришћанске ере не само што се не тиче свих словенских народа у заједници, него није ни довољно јасно, ни довољно поуздано. Најраније помиње неке словенске тамбуралше византиски повесничар Теофилакт Симоката (УГ век), причајући о неким уходама с цитром у руци, који му рекоше да су „Словени, народ, што живи спокојно и без немира.“ И други стари писци тврде као непобитну истину: да је у свих Оловена особита и необична наклоност према певми, црта, која им је, веле, дубоко у живот урезана. Али се из ових речи не види не само ништа повебице о српском народном песништву, него нито: које су баш поименце и какве биле саме песме тих Словена. Требало је да прођу још многе стотине година, те да се ко сети да и народне песме записује. А није ни чудо: коме „образованом“ Римљанину (Византинцу) старога или средњега века беше чак до тога, да учи који било словенски језик и да бележи песме његовога народа ' Та за њих су и Србин остали словенеки народи били само „варвари“, којима је требало да се одреку свога старог, дотадашњег начина живота, да оставе своја стара предања и веровања, те да, примајући нову, спасоносвну веру хришћанску, могу ступити у велику