Brastvo

159

заједницу средњевековнога, тобоже културнога, света. Тога ради примакнимо се коју стотину година ближе новим вековима, и потражимо коју повесничку белешку о нашем народном песништву у времену, кад је српски народ не само већ примио хришћанску веру, него и почео стварати краљевства и царства.

Треба нам се на првом месту обратити нашим домаћим повесничарима: старим ерпским биографима и летописцима. Али да нам се и њихови недовољни одговори не би учинили чудновати, морамо поменути да је време њихово — вредњи век — било време хришћанекога, верекога заноса, када су књига и просвета биле у јединој служби цркви и њеним уредбама. Разуме се, дакле, да хришћанској, како православној тако и католичкој, за наш народ у старо доба још новој, вери — нису могле бити угодне старе песме народне, пуне вајкадашњих предања, преткане мотивима старе вере словенске. Осем тога, зар је ученим духовницима римеке и византинске школе ученост њихова и високи им положај друштвени допуштао силазити у редове себарске и водати рачун о весељу и забави простога народа, из чијега је срца, по њихову нахођењу, баш требало чупати многе старе навике и обичаје, па усађивати нове, новом реду и новом животу погодне % И заиста, средњевековна црквена власт, не само што није ишла на руку нашем народном песништву, него је баш војевала противу њега. Трудећи се да сатре оне старе поганске обичаје, народне обреде и празноверице, ова је власт, особито католичка, п народне песме гонила, — као да поред благих и