Brastvo

174

смело ступа ва књижевно бојиште велики нам књижевни војвода, Бук Стевановић Караџић, отац данашњера српеког књижевног језика и гправопива. И најсветлије, најлепше и најјаче оружје у љутој му борби, која се мало за тим поведе у нашој књижевности, беше Вуку „ерпеко народно песништво“, ово бесцено блато нашега народа, без кога нам српска вњига не би била књига, а књижевни језик не би био језик, него недоучена и накарадна смеша „елавјано-сероских“ неразборитости. А колике су Вукове заслуге само за наше народно песништво (да не говоримо 0 толиким другим за језлк и правопше, повесницу и обичаје народни '), доста ће бити ако поменем да је он и шрви и једини до сада изноо на ВИДИК и нама самим и целом образованом св:ту не само највећи број, него и најлешши избор правих српских народних певама. Тек ови зборници „јуначких“ и „женских“ народних песама, које записа вредна рука Вукова из уста народних певача — гуслара, тек они, велимо, сваком јасно показаше коливо је велико и како је величанствено ово умно богаство нашега народа, богаство, којим се ни један други народ у Јевропи подичити не може. Жалећи што нам простор овога чланка не допушта изређати и казати све што би овом приликом требало поменути о Вукову раду у опште и о прибирању, бележењу, приређивању и издавању српеких народних умотворина и особито песама повебице, — молимо читаоца, да сам на другом месту, у којој другој књизи, потражи и прочита све тто треба знати о овом нашом најз-е