Brastvo

173

је чувена „Жалосна пјесанца племените Асан-атинице“, песма, која управо сама лепотом својом беше довољна, да целу Јевропу занесе и одушеви за наше народно песништво. Ту песму преведе с талијанскога Фортисоваа превода на немачки језик велики песник немачки Гете, и она изиђе на евст у немачком руху заједно још с три „морлачке“ (управо Њачићеве) песме у воликом Хердеровом зборнику разних народних посама. ')

п.

Улазећи у наше етолеће, у слављени ХТХ век, морамо се дивити промењеним приликама! На све оно што се тиче народнога живота почело бе гледати са свим другим очима: оно што су некада учени људи презирали, што им никакве пажње не беше достојно, сада стече баш велико поштовање, доби особиту цену. А на срећу нашега народа, прве године овога века беху пуно значајне у сваком погледу! И ако после крваве деветогодишње борбе за слободу и беспримерног народног васкрса из мртвих настаде привидан двогодишњи застој и, рекло би се, нека клонулост, — српски се народ по други пут 6 новом снагом годижеи гласно свету објави своја природна права на правилан и самосталан живот у друштву велике човечанске заједнице. И баш у том времену другога „устанка“, другог политичког васкрса — почиње и прави књижевни васкрс нашега народа. У годинама 1814. и 1815.,

1) „5 тшеп дег УбКег,“ 1778.—79.