Brastvo

231

шта нисам сазнао, да је ма где печатана, Из манастира 3 абела ишли смо све узбрдицом, која је обрасла шумом. За тим се попнемо на врх узвишене равнице, где није било ни трна ни грма. ( тога виса на југ отвара се Једна дивотна панорама, опкољена хумовима и косама као каква засебна жупа, и при крају исте сниже нас бели се црква Нагорич. Нагорич је удаљен од р. Шипиње, чини ми се три черека, па су готово толико удаљене од Шпиње и развалине замка еглигова, у једноме селу истога имена. Тако су ми бар казали калуђери у ДЗабелу, али ја нисам видео Жеглигово, и ако ми је поп Милован показивао руком и тврдио : „Ето туј близу, није далече.“ Понајлак, неприметно, јездећи под ногу, у један сат по подне приспесмо у Наторич. Баш близу цркве доста стрмо спушта се низбрдица, а из брега бије тако јака чешма, да прави у току прилично велики поточић. Те је године била четири месеца суша, па је тако јако текла та чешма, али других година она прави речицу, која тече поред манастира и на исток утиче у ПШшињу. Црква је византијског стила 6 једним кубетом. Њу су окречили с поља, те се не види од чега је прављена, а патов је нов, од тесаног камена, тек довршен тога лета. Припрата с десне стране пропала и порушена, али се познаје њезин темељ. У њој је и сахрањен несрећни Србин, српеки зет, а блгарски цар Мијаило. Гроб му се познаје, и име му стоји на зиду урезано.

Изнад западних врата с поља, има урезан натпис, па с ниже њега у камену урезане ове речи:

;