Brastvo

Но најдивнији н најстрашнији део жељезничког пута без сумње је Врандук . Скоро голи кршеви дигли се усправно, рекао бих небу под облаке и с десна и с лева, а између њих дубоко у дољи хуји Босна, поред које споро промиче жељезнички воз — то је чувени врандучки клана, једини пролаз овим крајем, од којега су са необично згодног и по нападача врао опасног положаја највише стрепили аустријски стратези. На врх крша је стари градић и село Врандук. Да је Хаџи-Лоја био иоле бољи јунак, са две три хиљаде Турака јуначних и Фанатичних Босанаца, дуго би овде задржао целу окупациону силу аустријску, која је овуда морала проћи идући на Сарајево. Но док је Хаџи-Лоја беепосличио дотле је Филиповић, аустријски генералисимус, скоро без пушке узео Врандук, а тада му беше отворен пут у Сарајево, јер још стари су рели; ко има Врандук господар је Босни.

Већ се хватао мрак, кад стигосмо до последње жељезничке станице, до варошице Зенице. Преноћио сам у гостионици по угодности Турској, а по јелу јевропској. Механџија ми сутра зором доведе кола и одмах се даље кренем. У мог кочијаша беше на оглави фес црвеним сукном увтјен. Мислио сам, Турчин је, кад има чалму. Доцније сам видео да сам се преварио. У разговору упитам га: шта јед— „Ришћанин , веди он. „| Трвославан или католик“ — „Православан, МИ зовемо Латине Кршћанима.“ — „Па што носиш чадмуг“ — „Велиш, што увијам главуг Од зиме.

10•