Brastvo

149

Никада не могу заборавити, како је моме механџији од поноса око засијало, кад ме је одвео да видим бусовачку цркву. Њих шест кућа Бусо вачана и на хиљаду глава из околних села, расутих по брдима и гудурама, сложили .су се те купили повећу кућу, па најмили раднике, да им ту кућу претворе у цркву, у којој ће се по своме православноме обичају молити Богу. Тек су мајстори наместили били дрвенарију, изрезану, разуме се просто, за олтар.

„А имате ли школу“ упитам га ја.

„Истрошисмо се, градећи цркву; за годину двије дана имаћемо школу“, поносно одговара Јово.

„И треба јер једно без другога не иде. Нек вам деца уче, да су Срби“.

„Хоће, ако Бог да“, шапуће Јово а обазире се. „Него, знаш, ове Швабе не маре, да кажемо: Срби смо; а ми им велимо православни смо; а да смо Срби, то је записано ту“ и он метне руку на широке груди.

Приложим једну Форинту и морадох записати своје име у књигу намењену запласима приложника.

По подне се кренусмо даље. На конак падосмо у Кисељак. То је чувена бања у Босни, у коју долази лети до три хиљаде гостију, већином сарајевских богаташа, да пију киселу воду. Због толиког броја гостију сазидан је велики хан на два боја.

Сутра дан око подне стигосмо у Блажуј. То је село на улазу у широко поље Сарајевско.