Brastvo

150

Спуштајући се низ последње висове пред пољем, спазим према себи у брдском плаветнилу град Сарајево. Белуцају се небројна мунарета на џамијама, белуца се кула с кубетима на српској црЕви, белуцају се многе повеће зграде.

Два пуна сата;ваљало је путовати сарајевским пољем. Уз пут сретали смо многа покривена кола а у свакима беше пуно младих и веселих була, које су певале и кикотаде се, па чим спазе нас, странце, а оне дице покрију и умире се, радознало нас мерећи. Једва стигосмо поред мпогих барака и поред српскога гробља до првих кућа сарајевских. Одмах ми у очи падоше мрке неке пеге у кречу на зидовима, као да је пеко дебелим шиљком у зидове убадао. Не бих се сетио, од куда то да ми то не објасни Ристо, мој кочијаш.

„То је од куршума, кад су Аустријанци отимали Сарајево.“

Чудни су ми ти Турци! Они седе у таквим кућама и извесно се поносе оним за око неугодним трагом од куршума, јер ево две године, како тај траг неће да замажу.

Ударисмо најдужом и, рекао бих, главном улицом негда ташлиханском, сада Франц-Јосифовом. Уз пут сам пролазио поред два три гробља. Чудо ми беше да гробља мећу усред вароши поред својах кућа исти они Турци, воји иначе на своје здравље придично пазе, јер гдегод се настане, доведу Бог те пита од куда воду, граде амаме, дижу баште.