Brastvo

16

шију“, п то обично на коњима, а кметови морају доћи већ по својој дужности, носећи, разуме се, увек са собом своју општину, односко општински печат, јер се ту најчешће потврђују уверења најразноврсније природе, раздају се „позиви“ за сутрашње општинске састанке, пишу се извештаји вишим властима, и шта ти ја још знам. Има и таквих, који долазе тек да су овде, пли боље да нису на раду. Ти обично замркну и враћају се теку глуво доба, ноћи својим домовима обично празних кеса а пуне главе.

Ми дошљаци из околних села смо већ ређе голазили у град и то из више разлога. Нама је на повом огњишту требало са свим из почетка кућити, с тога од какве продаје није код нас могло бити ни разговора; да купујемо — нисмо имали за што, а да долазимо из навике у град — нисмо имали кад. Многих знанаца и пријетеља такође нисмо имали, а кад би какви нови бегунци имали да прођу, онда би се о томе у брзо пронео глас и сви би им наши, особито старији потрчали на сусрет, поневши собом колико је год могуће понуда, нарочито у храни и смоку. Док смо се ми, деца у брзо сродила и са свим привикла на нову домовину, дотле су наши старији непрестано чезпули за својом старом постојбином, а добар посматрач би сигурно опазио на многом од ових измучелих лица уз чежњу још и кајање, што је стари завичај оставио. Ови нови бегунци су им били мили и драги, што су на себи носили још обележја ; старог завичаја.