Brastvo

131

удовице. Једанпу" ће један од њих донети једну књигу, па' пружајући је нашем Моји, рече му: „Ево, Балтићу, једне књиге, која ће вас за-

нимати“. Балтић узме књигу, отвори је и види непозната

му слова. „Шта је ово“ запшта професора.

„Орам вас било!“ одговори му професор; „тау тој књизи вам је матерњи језик, то су ваше народне песме, а пивмена бу ваша словенска писмена, ћириловска азбука“.

Књига, коју је професор дао Балтићу, била је збирка српских народних песама Вука Караџића. ДЗастиде се Балтић, али му немац професор донесе пи азбуку и Балтић научи српски читати и писати и поче као Орбин овећати ве,“)

+) Мојо Балтић рече ми, да је то било 1821, године, Алн Вук Карађић издао је 1823. године прву (управо другу) књигу своје збирке српских народних песама, које су учипиле сензацију у Европи, дакле градачки професор није могао 182! године показати Балтићу збирку српских народних песама, ван ако ћемо узети, да је то била мала песмарица, коју је Вук издао 1814, године. И то ми рече Балтић, да је имао 15 година, кад је био у трећем ђимназијском разреду. Ово се не слаже с оним, што ми је био казао, да је саразмерно био велик и матор, кад је отишао у ђимпазију, што је ствар обична била код српских граничарских синова, који су учили школе. Обично ни један није имао мање од 172 година, кад је дошао у ђимназију. Ја на пример дошао сам са пуних 11 годана у карловачку ђимпазују и био сам међу друговима један од најмањих и најмлађих. И према овоме излазило би, да је морало

бити 1823 године, шго се горе казује.